Ceremonija polaganja zakletve novih/starih predsednika opština u većinski srpskim sredinama na severu Kosova, održana pod zastavom Republike Kosovo, uz intoniranje himne i portret predsednice Vjose Osmani u pozadini, u Beogradu je prošla uobičajeno tiho. Ali zato je u Prištini i među kosovskim medijima snažno odjeknula reakcija jednog opozicionog političara iz Srbije – Nikole Sandulovića.

„Svi deset predsednika opština sa srpskom većinom u svojim su se opštinama zakleli državi Kosova“, poručio je Sandulović, ocenjujući da je sam čin zakletve pred kosovskim državnim simbolima „dokaz da je Kosovo nezavisna država i da je srbi u svojim lokalnim vlastima priznaju kao takvu“.

Prema njegovom opisu, gradonačelnici su dobili dva identična teksta zakletve – na srpskom i na albanskom – kako, kako kaže, „više ne bi bilo izgovora“ kada je reč o navodnom nepoštovanju srpskog jezika i kulture. Obavezali su se da će poštovati Ustav i zakone Republike Kosovo. U završnici svoje objave, Sandulović postavlja provokativno pitanje Srbima u regionu: ako su vaši izabrani predstavnici već priznali realnost u kojoj žive, „šta onda još tražite vi Srbi iz Srbije, Crne Gore, Makedonije, Hrvatske i Bosne?“

Ko je čovek koji vuče crtu

Za razliku od slike koju o njemu godinama crtaju provladini tabloidi u Srbiji – gde se rutinski opisuje kao „Kurtijev Srbin“, „izdajnik“ i „kriminalac“ jer je u Prištini polagao cveće na grob Adema Jašarija i javno govorio o srpskim zločinima na Kosovu – Sandulović je u međunarodnim i kosovskim medijima predstavljen kao prozapadni opozicionar, meta bezbednosnih službi u Beogradu.

Početkom 2024. godine, nakon što je u Prekazu tražio oproštaj „u ime Srbije“ i položio cveće na grob devojčice ubijene tokom rata, uhapšen je od strane BIA; sam Sandulović tvrdi da je tokom višesatnog ispitivanja brutalno pretučen, da je ostao delimično paralizovan i da se protiv njega vodi postupak zbog „podsticanja nacionalne i verske mržnje“. Slučaj je privukao pažnju EU, UNMIK-a i zapadnih diplomata, koji su javno zahtevali razjašnjenje optužbi o torturi i poštovanje njegovih prava.

Upravo iz te pozicije – političkog autsajdera kod kuće, ali poželjnog sagovornika u Prištini – Sandulović danas secira ono što Beograd pokušava da prikaže kao još jednu rutinsku epizodu u beskrajnoj seriji „institucionalnih pritisaka na Srbe na Kosovu“. On tvrdi suprotno: da je reč o trenutku istine.

Dvostruki život severa

Formalno, zvanični Beograd ponavlja mantru da „nikada neće priznati nezavisnost Kosova“ i da su lokalne srpske vlasti na severu „privremena struktura“ koja se održava pod pritiskom međunarodne zajednice. U praksi, međutim, ti isti predsednici opština rade u okviru kosovskog pravnog sistema, primaju plate iz Prištine, potpisuju akte sa pečatima Republike Kosovo i – sada i simbolički – polažu zakletvu pred njenom zastavom.

Sandulović upravo tu pukotinu koristi da postavi političko pitanje: ako je sever Kosova de facto integrisan u kosovske institucije, kakav je stvarni domet politike „Kosovo je Srbija“? Njegova poruka nije upućena samo režimu u Beogradu, već i biračima koji još uvek veruju da je moguće vratiti vreme pre 2008. godine.

Domaći mediji odmah su preneli izjavu srbijanskog političara, čitajući je kao potvrdu da, makar iz opozicionih redova u Srbiji, postoji glas koji javno priznaje ono što međunarodni posrednici već godinama ponavljaju: da je jedini realan okvir za Srbe na Kosovu – kosovska država, sa svim svojim manama i ograničenjima.

Sa druge strane, u većini velikih medija u susjednoj Srbiji ova izjava prolazi ispod radara, ili se uklapa u već postojeći narativ o „unutrašnjem neprijatelju“ koji radi za Prištinu i Zapad. U tom ogledalu Sandulovićev komentar o zakletvi severnih gradonačelnika postaje više od još jedne FB objave: postaje test spremnosti srpske javnosti da se suoči sa sopstvenim kontradikcijama.

Šta zapravo poručuje sever

Za analitičare u Prištini i delu međunarodne zajednice, ova ceremonija zakletve znači da je proces integracije severa – spor, bolan i pun incidenta – ipak ušao u fazu u kojoj lokalni srpski lideri više ne mogu da glume da su istovremeno i deo kosovskog sistema i njegova opozicija. Sada se zaklinju da će štititi Ustav i zakone Kosova; svaki sledeći poziv na bojkot institucija ili „povratak na srpske strukture“ biće na direktnom sudaru sa potpisom koji su sami stavili.

Sandulović, naravno, ne propušta priliku da to pretvori u optužnicu protiv vlasti u Beogradu. Po njemu, Aleksandar Vučić istovremeno održava nacionalističku retoriku i tiho pristaje na sve dublju integraciju severa u kosovske institucije – sve dok politički račun ostaje pozitivan za njega lično. „Ćutanje“ Srba iz Srbije i regiona, na koje upozorava, u tom ključu znači pristanak na politiku u kojoj se realnost priznaje samo kada više nema cenu u unutrašnjem marketingu.

Zaključak je nelagodan za obe strane: za Beograd, jer pokazuje koliko je zvanična politika udaljena od onoga što se svakodnevno događa na terenu; za Prištinu, jer podseća da formalna zakletva ne znači automatski i političku lojalnost. Ali za Sandulovića, čoveka koji je zbog poruke pomirenja završio u bolničkom krevetu, ova zakletva na severu je pre svega argument: dokaz da je vreme iluzija prošlo i da se, htele to elite ili ne, granica između „de jure“ i „de facto“ sve više briše na račun mitova, a u korist – države Kosovo.