Na prvom ročištu pred Osnovni sud u Prištini otvorene su potresne ispovesti žena koje su tokom rata bile zatočene u ženskom odeljenju zatvora u Lipjanu, gde, prema njihovim svedočenjima, nisu bile izložene samo zatvoru, već i sistemskoj fizičkoj i psihičkoj torturi. Optužena Nadica Cvetković, bivša zatvorska čuvarka, izjasnila se da nije kriva za ratne zločine nad civilnim stanovništvom.

Žrtve su, obraćajući se medijima nakon ročišta, navele da je suočavanje sa optuženom, više od dve decenije kasnije, otvorilo duboke traume. Opisi koje su iznele govore o neprekidnom nasilju, pritiscima, ponižavanju i uslovima koje su uporedile sa logorima iz najmračnijih perioda evropske istorije.

Jedna od svedokinja navela je da je nasilje trajalo od trenutka hapšenja do dana oslobađanja, uz konstantan psihički pritisak, pretnje i fizičko zlostavljanje. Prema njenim rečima, odgovornost ne sme biti individualna već kolektivna, jer su, kako tvrdi, u zlostavljanjima učestvovale i druge čuvarke.

Druga preživela svedočila je da je uhapšena u leto 1998. godine i da su torture bile neprekidne, 24 sata dnevno. Navela je da su zatvorenice bile lišene osnovnih ljudskih prava – zabranjen im je govor na maternjem jeziku, komunikacija međusobno, posete, hrana i slobodno kretanje, dok su boravile u prostorijama od svega nekoliko kvadratnih metara. Svaki dan, kako je rekla, bio je borba za goli opstanak.

Posebno uznemirujuće svedočenje odnosi se na navode o pretnjama smrću i izvođenju zatvorenica u podrumske prostorije, gde su, prema rečima jedne od žrtava, korišćena različita sredstva za mučenje, uz pokušaje ponižavanja i prisiljavanja na simbolična dela lojalnosti. Ona je navela da je tokom tortura bila izložena i ekstremnom psihičkom pritisku, uz konstantne pretnje likvidacijom.

Prema optužnici, Cvetković je tokom 1998. i 1999. godine, kao čuvarka u zatvoru u Lipjanu, zajedno sa drugim pripadnicama zatvorske službe, sistematski zlostavljala zatvorenice, koristeći fizičku silu, pretnje i psihičko maltretiranje, čime su, kako se navodi, teško povređena njihova telesna i ljudska prava, a posledice, prema navodima tužilaštva, žrtve trpe i danas.

Optužena je na ročištu kratko izjavila: „Nisam kriva“, dok je sudski postupak tek na početku. Za žrtve, kako su poručile, ovaj proces predstavlja prvi institucionalni korak ka priznanju onoga što su preživele – i test da li pravda, makar sa zakašnjenjem, može stići.