Kada je počeo rat u Ukrajini, njena slika je obišla svijet: u rano jutro 24. februara, jedna od prvih ruskih raketa pala je ispred njene kuće – Olena Kurylo bila je među prvim žrtvama. U intervjuu za njemački Stern, ona govori o trenutku napada i svom životu nakon toga.

Prvo je pitaju kakav je bio njen život prije rata.

“Profesionalno sam školovan koreograf i posvetila sam se struci 24 godine. Ali posljednje četiri godine radila sam kao vaspitačica u vrtiću i voljela sam ovaj posao. Kad god sam išla na odmor, jedva sam čekala da ponovo vidim djecu. Imala sam dobar život u svom dvosobnom stanu na periferiji Čuhuiva”, navodi ona.

Kaže da u januaru prošle godine niko nije očekivao da će dići pravi rat.

“Ali imala sam loš predosjećaj: u noći s 20. na 21. februar sanjala sam da moram bježati od tuče bombi. Svojim saradnicima sam pričala o svojim predosjećanjima. Ali niko me nije shvatao ozbiljno. ‘Kakav rat?’, smijali su mi se.

I dalje sam imala tako loš predosjećaj da sam se opskrbila malim zalihama za hitne slučajeve: dva pakovanja pirinča, dva pakovanja heljde, dva kilograma šećera, dva litra suncokretovog ulja. Ne mnogo, ali nešto za moj sopstveni mir”, priča Kurylo.

Prisjetila se 24. februara.

“Otišla sam u krevet u 22 sata prethodne noći i odmah zaspala. Ja obično lagano spavam. Ali te noći sam pala u pravu nirvanu. Sa mnom je te noći bio moj tadašnji partner Nikolaj. U pet ujutro probudile su nas eksplozije. Moje prve riječi su bile: Počelo je. Odmah smo znali: moramo ići.

Skupila sam nekoliko stvari: svoj srebrni nakit, dokumente, fotografije. male stvari. Nisam spakovala ništa drugo. I dalje sam imala nadu da će se gađati samo vojni ciljevi, a ne civilni. U međuvremenu, Nikolaj se odvezao do benzinske pumpe da naspe goriva. Bojali smo se da ćemo kasnije ostati bez goriva. Na povratku mu je pukla guma. Možda mu je to spasilo život: raketa je pogodila u 20 minuta koliko sam ga čekala”, prisjeća se.

Kaže da pameti trenutak u kojem je pala granata nakon čega su nastale fotografije.

“Sjela sam na krevet i čekala Nikolaja. Razmišljao sam o iznošenju smeća. Ali pomislila sam: Oh, koji vrag. Iznenada, glasan prasak prolomio je zrak. Prozori su popucali. Krhotine su prve udarile u zid. Onda su bačeni u mom pravcu. Imam ovu sliku u mislima kao snimak: krhotine lete prema meni. Udarali su me u lice, u rame, u leđa.

Na trenutak je vladala potpuna tišina. Onda su započeli vriskovi. Krv mi je tekla u potocima. Direktono u oči. Ali nisam osjetila nikakav bol. Samo sam pomislila: ne želim još da umrem. Moram se sabrati. Oko glave sam omotala bluzu koju sam upravo kupila za nadolazeću žurku. Onda izjurim napolje. Sve prikupljene stvari su zaboravljene”, priča dramatično Kurylo.

Prepričava šta se onda dešava napolju, kada je izašla iz zgrade.

“Ispred kuće je već bilo parkirano vozilo hitne pomoći. Velika krhotina mi se zabila u čelo iznad desnog oka. Došla sam do dva bolničara. Ali oni su me samo pogledali i rekli da moram u bolnicu. Međutim, vidjela sam kako iz kuće iznose ljude koji su bili mnogo teže povrijeđeni od mene. A bila su samo dva bolničara.

U tom trenutku Nikolaj se vratio. Pomogao je dvjema mladim ženama koje su bile povrijeđene. Moje rane su samo dezinficirane i previte. Onda sam čekala dok su on i bolničari izveli još tri osobe iz kuće”.

Govori kako su nastale fotografije koje će odmah obići svijet.

“Prišla su mi trojica mladića u pancirima. Vidjela sam da su iz štampe. Prvo sam mislila da su to naši lokalni novinari. Ali oni su bili Amerikanci. Fotografisali su me sa svih strana. Ali nije me bilo briga. Tek sutradan sam saznala da sam postala jedna od prvih žrtava ovog rata”.

Nastavlja priču kako je onda u lokalnoj bolnici dobila pomo.

“Ali nisam željela ostati tamo. Bila sam prestravljen. Eksplozije su se mogle čuti cijelo vrijeme. Htjela sam da odem odatle.

Nikolaj je imao malu kuću van grada. Tamo me je odveo. Tada je počeo bol. Za mene je počeo pakao. Posvuda je bilo razbijenog stakla. Tek tada sam shvatila da su mi povrijeđena i leđa i rame.

Sljedećeg dana trebalo je da se vratim u bolnicu. Ali bombardovanje je bilo toliko jako da se nisam usudio. Smjestili smo se u podrum. Svaki put kada bi eksplozije počele ponovo, trčala bih tamo”.

Kaže da je u toj kiući van grada ostala do sredine marta.

“Ali moje povrede su mi izazvale agoniju. Nikolaj je konačno pronašao čoveka koji bi me mogao odvesti u Harkov. Ni dan danas ne znam koliko mu je novca platio za to. Rakete su letjele iznad njih na putu u grad. Letjeli su tako nisko da sam mogao vidjeti svaki detalj.

Ostavio me je na željezničkoj stanici. Ali do jutra više nije bilo vozova. Pa sam ponovo izašla napolje. Onda je ponovo počelo bombardovanje. A onda se ispred mene zaustavio auto. Nekoliko mladića se ponudilo da me odvezu do Dnjepra.

Međutim, tamošnji ljekari mi nisu mogli pomoći. Niko se nije usudio da me operiše. Pogotovo jer sam alergična na anestetike. Tako sam, uz pomoć britanskih novinara, stigao u Poljsku gdje sam mogla da se operišem”, navodi ona.

Na pitanje kako je danas kaže da ne zna kako bi njen život treba dalje da izgleda.

“Potrebna mi je medicinska pomoć. Skoro sam slijepa na desno oko. Izgubila sam zube. Trenutno letim tamo-vamo između Varšave i Londona: britanski profesor pokušava da mi spasi oko. Donacije finansiraju operacije. Baš kao i moj stan u Katowicama. Ali za nekoliko sedmica ova pomoć će isteći. Onda ne znam kako i gdje da živim. Profesor bi čak bio voljan da me dalje liječi. Ali nemam novca da odletim u London. Toliko čeznem za domovinom. Ali tu se nema čemu vratiti. Moj dom je u ruševinama”, navodi ona.

Magazin Stern inače je pokrenuo humanitarnu akciju za nju. Ukoliko želite pomoći, javite se novinarki Sterna na mail [email protected].