U jeku oružanog sukoba sa Iranom, izraelski ministar za energetiku i infrastrukturu Eli Cohen uputio je preteću poruku iz razorenog Bat Jama, grada pogođenog u poslednjem iranskom napadu. Njegove reči izazvale su šok ne samo zbog sadržaja, već i zbog jezive sličnosti sa retorikom koja je devedesetih odzvanjala sa prostora bivše Jugoslavije.

„Za svaku zgradu koja se uruši u Izraelu, mi ćemo srušiti 100 u Teheranu i Iranu. Nastavljamo ovaj rat dok ne postignemo sve ciljeve“, poručio je Cohen ispred ruševina, u atmosferi sve intenzivnijeg rata koji preti regionalnom kolapsu.

Cohenove reči snažno podsećaju na izjavu Aleksandra Vučića, današnjeg predsednika Srbije, koji je kao mladi političar 20. jula 1995. u Skupštini Srbije izjavio:
„Ubijte jednog Srbina – mi ćemo stotinu Muslimana. Pa da vidimo da li će neko udariti na srpske položaje.“

Tada je ta poruka upućena samo devet dana nakon genocida u Srebrenici i ostala je zabeležena kao simbol ratnohuškačke i osvetničke retorike devedesetih. Danas, gotovo tri decenije kasnije, ista logika kolektivne kazne javno se promoviše u kontekstu izraelsko-iranskog konflikta.

Izraelski napadi na iranske ciljeve intenzivirali su se nakon operacije “Uzlazeći lav”, dok je Iran odgovorio kampanjom “Istinito obećanje 3”, lansirajući desetine balističkih projektila i dronova. Civilna infrastruktura s obe strane sada je direktna meta – što otvara pitanje granice između vojne strategije i otvorene represije.

Upotreba jezika kolektivne odmazde, naročito iz usta visokih zvaničnika, alarmira međunarodnu javnost. Paralele sa balkanskom retorikom ’90-ih godina nisu slučajne – jer kada vođe umesto ciljanog odgovora najave sistematsko razaranje, to često signalizira opasan prelazak iz rata prema strategiji zastrašivanja i eskalacije bez kraja.