Kako se rat u Ukrajini nastavlja, ruske vlasti intenziviraju regrutaciju i traže nove izvore ljudstva, pokušavajući da izbegnu politički rizičnu opštu mobilizaciju. Prema podacima iz regionalnih i međunarodnih medijskih izvora, najveći teret sukoba i dalje snose udaljene regije, siromašnije republike i etničke zajednice van glavnih urbanih centara.

Ruski predsednik Vladimir Putin potpisao je niz zakonskih izmena koje omogućavaju regrutaciju tokom cele godine i šire angažovanje rezervista, uključujući zaštitu kritične infrastrukture. Analitičari ocenjuju da je cilj zadržati društvenu stabilnost u Moskvi i Sankt Peterburgu, gde bi masovna mobilizacija mogla imati ozbiljne političke posledice.

Prema procenama, ruski gubici u Ukrajini dostižu između 30.000 i 35.000 vojnika mesečno (poginuli i ranjeni). U decembru 2025. broj gubitaka procenjen je na oko 33.200, dok je broj novih ugovornih vojnika iznosio približno 27.400 – prvi put da gubici premašuju regrutaciju. Ukrajinski vojni izvori navode da je cilj dodatno povećanje ruskih gubitaka tokom 2026.

Kako bi privukla dobrovoljce, Rusija nudi visoke jednokratne bonuse za potpisivanje ugovora. Prema bezbednosnim izvorima i regionalnim medijima, isplate dostižu do 2,6 miliona rubalja u pojedinim oblastima, dok su nešto niže u Moskvi i Sankt Peterburgu. Ipak, eksperti upozoravaju da finansijski model ima ograničenja i da se sve više koristi administrativni pritisak na rezerviste, ročnike i dužnike da se uključe u vojsku.

Istovremeno, ruske vlasti pojačale su regrutaciju stranih državljana. Procene govore da je od početka rata više od 18.000 stranaca iz preko 120 država pristupilo ruskim snagama, pri čemu značajan deo dolazi iz afričkih zemalja. Zabeležen je i visok broj poginulih među njima, dok država ima manje dugoročnih socijalnih obaveza prema njihovim porodicama.

Na okupiranim teritorijama Ukrajine, prema dostupnim podacima, u rusku vojsku je do kraja 2025. uključeno desetine hiljada lokalnih stanovnika, što dodatno komplikuje demografsku i bezbednosnu sliku sukoba.

Statistika po regionima otkriva neujednačen teret rata. Apsolutni brojevi poginulih najviši su u većim administrativnim oblastima poput Baškortostana, Tatarstana i Moskovske oblasti, ali u odnosu na broj stanovnika najveće stope gubitaka beleže male i udaljene etničke zajednice u Sibiru i na Dalekom istoku. Zajednice poput Tuvana, Čukčija i Neneca imaju disproporcionalno visoke stope stradanja u odnosu na svoju populaciju.

Nasuprot tome, regioni Severnog Kavkaza, uključujući Čečeniju i Dagestan, beleže relativno niže gubitke. Analitičari to tumače kao pokušaj centralnih vlasti da izbegnu destabilizaciju oblasti koje već imaju kompleksnu bezbednosnu dinamiku i snažne lokalne strukture moći.

Stručnjaci ocenjuju da će tokom 2026. teret rata i dalje najviše padati na provinciju i marginalizovane zajednice, dok će politički centri pokušavati da minimizuju direktne društvene posledice mobilizacije. Ishod tog balansa mogao bi biti ključan za unutrašnju stabilnost Rusije i dalji tok rata.