Narativ o navodnim „razrešenjima“ politički imenovanih direktora u severnim opštinama predstavlja političku konstrukciju. Sobzirom da direktori nisu deo civilne službe, već izvršne strukture čiji mandat traje isključivo koliko i mandat gradonačelnika koji ih je imenovao. U tom smislu, ne radi se o merama nove vlasti, već o automatskoj pravnoj posledici promene administracije.

Uprkos toj činjenici, javnosti se plasira priča o „masovnim razrešenjima“ kako bi se stvorio privid odlučnosti i institucionalne kontrole. Ovakav pristup služi prikrivanju odsustva stvarnih ovlašćenja, jer bi svako formalno donošenje akta mimo nadležnosti otvorilo prostor za ličnu i institucionalnu odgovornost. Umesto zakonitih postupaka, koristi se medijsko saopštenje kao zamena za pravni akt.

Ovaj narativ ima i dublju posledicu: ne može amnestirati političku obmanu sopstvenih glasača koji su prethodnih godina masovno pozivani da napuste civilnu službu i institucije sistema(policiju, sudstvo, opštine, vojsku Kosova, carinu…). Ljudi koji su, postupajući po političkim instrukcijama političkog Beograda, napustili svoja radna mesta i dali ostavke, ne mogu biti vraćeni u pravni status koji više ne postoji. Izmišljene „odluke o razrešenju“ danas ne mogu retroaktivno legalizovati te poteze niti oprati odgovornost onih koji su ih pozivali na takve korake.

Paralelno s tim, važno je naglasiti da sve odluke prethodne administracije ostaju na snazi u skladu sa načelom pravnog kontinuiteta. Promena vlasti ne poništava akte, ugovore, finansijske obaveze i administrativne odluke donete u prethodnom periodu, posebno imajući u vidu da su opštine na severu Kosova godinama funkcionisale pod punom političkom kontrolom tzv. Srpske liste. Upravo način na koji su te opštine upravljane, troškovi koji su nastajali, kadrovska rešenja i stepen poštovanja zakona, danas predstavljaju legitimno pitanje za nadležne institucije i organe nadzora.

Takav model upravljanja, baziran na političkim instrukcijama umesto institucionalnim procedurama, predstavlja specifičan oblik upravljanja percepcijom, a ne stvarnog vođenja institucija. Odgovornost se razvodnjava, nadležnost se relativizuje, a zakon se potiskuje političkim narativom. Ovaj obrazac nije incident, već deo šire prakse srbijanske politike koja se identifikuje sa tzv. Čacijima koja se godinama transponuje u sredine sa većinskim srpskim stanovništvom, uključujući sever Kosova.

Delovanje Srpske liste u tom kontekstu funkcioniše kao lokalni prenosnik centralizovanog političkog modela. Institucionalna moć se simbolički demonstrira, dok se suštinski izbegava. Lojalnost političkom centru zamenjuje odgovornost prema građanima i zakonima Kosova, a pravna država se svesno gura u drugi plan.

U takvom ambijentu ne iznenađuje kontinuirano recikliranje istih kadrova, uključujući i lica povezana sa istragama, sumnjama ili predmetima pred tužilaštvom. Kada je lojalnost važnija od zakonitosti, kriterijumi profesionalizma i integriteta prestaju da važe.

Sve navedeno dodatno je podstaknuto snažnim delovanjem proruskih i ekstremno pristrasnih medija koji šire narative delegitimizacije institucija Kosova, relativizuju ustavni poredak i potiskuju pravne činjenice emocionalnim i identitetskim porukama na Telegramu i sl. U takvom medijskom prostoru, politička fabula lako preuzima primat nad institucionalnom realnošću.

Zbog toga se ovde ne radi o političkom sporu, već o testu vladavine prava. Država Kosovo, tužilaštvo i ceo pravni sistem imaju obavezu da ispitaju kako su opštine funkcionisale u prethodnom periodu, da nadziru postupanje nove administracije i da sankcionišu svako prekoračenje ovlašćenja. Pravni poredak se ne obnavlja saopštenjima, već zakonitim aktima, odgovornošću i institucionalnom doslednošću.

Iluzija institucionalne moći ne može zameniti stvarnu vlast zasnovanu na zakonu. Sve između ostaje — fabula.