Sistem koji je izdao sopstvenu decu

Osam sredovečnih muškaraca – među njima četvorica policajaca i jedan univerzitetski profesor – osumnjičeno je za seksualno iskorišćavanje dve petnaestogodišnje devojčice koje su živele u stanju socijalne potrebe.

Ovaj slučaj nije samo „crna hronika“. On je portret urušenog sistema koji godinama okreće glavu od dece koja vape za zaštitom. Tuzlanski kanton, koji se decenijama hvali „razvijenim institucijama“, danas je simbol moralnog i institucionalnog raspada.

Policijska značka kao oruđe zla

Prema informacijama Tužilaštva Tuzlanskog kantona, policajci Besim Kopić, Miralem Halilović, Jasmin Modrić i Dževad Požegić, zajedno sa Šemsudinom Kadrićem, Zijadom Jagodićem, Sulejmanom Šehićem i Nedimom Avdićem, osumnjičeni su za trgovinu ljudima u svrhu seksualnog iskorišćavanja maloletnica.

Četvorica uhapšenih nosila su policijsku značku. Ispod te značke, prema navodima istrage, skrivala se najveća izdaja poverenja koje građani imaju u institucije.

Kada policajac – koji bi morao da štiti žrtvu – postane njen zlostavljač, ne urušava se samo sistem bezbednosti, već i osnovni moralni poredak društva. Ako sud potvrdi optužbe, to znači da su ljudi zakleti da čuvaju zakon – postali njegovi razarači.

Jezivi iskazi žrtava

Dve devojčice, rođene 2009. godine, prema nalazima istrage, prošle su kroz višemesečni pakao trgovine, pretnji i zlostavljanja.

Prva žrtva je policiji ispričala da je, nakon bega iz Doma za decu bez roditeljskog staranja u Tuzli, upoznala Besima Kopića, inspektora Policijske uprave Kalesija, koji joj je ponudio posao u kafiću i smeštaj.

Ubrzo je, kako tvrdi, Kopić počeo da zahteva da se izazovno oblači i sedi sa gostima. Kasnije je tražio da ima intimne odnose sa „odabranim mušterijama“ uz njegovu dozvolu. Cene su se kretale između 75 i 255 evra, a Kopić je uzimao „proviziju“ od 25 do 50 evra.

U iskazima je navela da su u sve bili uključeni Zijad Jagodić, Miralem Halilović, Jasmin Modrić i Dževad Požegić, koji su, prema njenim rečima, znali da su devojčice maloletne.

Auto na poklon i policijska zaštita

Jedna od žrtava svedočila je da joj je univerzitetski profesor Zijad Jagodić kupio i poklonio automobil Audi A3, a da je „zahvalnost“ iskazivala kroz ponovne susrete.

Žrtve su tvrdile da su, kada bi ih zaustavila patrola, samo pozvale Kopića, Halilovića ili Modrića – i policija bi ih pustila.

Svedočile su i o davanju droge „speed“, o „ugovaranju“ klijenata među biznismenima, vlasnicima firmi i pojedincima iz inostranstva, ali i o pretnjama da će završiti u maloletničkom zatvoru ako odbiju poslušnost.

Dokazi i digitalni tragovi

Istražitelji su potvrdili tačnost izjava kroz veštačenje mobilnih telefona – pronađene su komunikacije, glasovne poruke, video-sadržaji i brojevi telefona osumnjičenih.

U uređajima su evidentirani kontakti Besima Kopića, Nedima Avdića, Dževada Požegića i drugih aktera. Pronađeni su i snimci iz apartmana „In Vivo“ u Živinicama, gde su se odvijali sastanci sa mušterijama.

Devojčice su opisale i kako su ih osumnjičeni vozili u apartmane službenim vozilima, pa čak i policijskim automobilima.

Sistem koji ne vidi – ni ne želi da vidi

Slučaj je ogolio katastrofalnu neodgovornost institucija. Devojčice su, prema navodima Tužilaštva TK, više puta bežale iz socijalnih ustanova, vraćane od strane policije i centara za socijalni rad, a niko nije prepoznao da ta bežanja nisu nestašluk, već vapaj za pomoć.

Ovaj slučaj je dokaz da sistem socijalne zaštite u Tuzlanskom kantonu nije zakazao slučajno – već strukturalno.

Kada dete više puta pobegne iz ustanove, to nije disciplinski problem, već poziv u pomoć. To su morali prepoznati socijalni radnici, psiholozi, nastavnici i službenici policije. Umesto toga, deca su završila u rukama onih koji su znali da njihovu ranjivost pretvore u profit.

Propast institucija

Još šokantnija od zločina je činjenica da se među osumnjičenima nalazi univerzitetski profesor – čovek koji bi trebalo da simbolizuje znanje, etiku i autoritet.

Ovo nije izolovani slučaj, već manifestacija sistemskog propadanja – od policije, preko socijalnih službi, do akademskih institucija.

Ako su, kako tvrde nadležni, institucije „stabilne i profesionalne“, gde su bile inspekcije, unutrašnje kontrole i direktori centara za socijalni rad?

Ko je kontrolisao one koji su zaduženi da kontrolišu?

Odgovornost i ogledalo

Ovaj slučaj prevazilazi granice krivičnog prava. On je pitanje savesti.

Jer, ako sada ne uslede ostavke, suspenzije i javna odgovornost, onda je društvo saučesnik.

Društvo koje može mirno čitati da su policajci i profesor prodavali maloletnice, a da ne zatraži reformu sistema, prestalo je da bude društvo.

Ovaj slučaj nije samo kriminalna priča, već test moralne otpornosti države.

Kada ljudi koji nose značku i akademsku titulu postanu simboli zla, onda nije problem samo u pojedincima, već u sistemu koji ih je stvorio, zaposlio i štitio.

Dok god se odgovornost svodi na imena i funkcije, a ne na strukturu koja ih je omogućila – pravde za te devojčice neće biti.

A bez pravde za njih, nema ni budućnosti za nas.

Napomena: Svi pomenuti u tekstu smatraju se nevinima dok se njihova krivica ne dokaže pravosnažnom sudskom odlukom.