Masakr u Račaku je na kraju isključio mogućnost mirovnog sporazuma u direktnim albansko-srpskim pregovorima, kao što je predlagano nekoliko godina. Nakon ovog masakra, pojačana je diplomatska aktivnost u odnosima Vašington-NATO-Brisel-Kontaktna grupa, gdje su svi postigli dogovor da ideja o organiziranju Konferencije treba imati prioritet nad politikom ultimatuma.

Dana 29. januara 1999. godine, Kontakt grupa, koja se sastala u Londonu u Lancaster House, u blizini St. James’s Palace, izdala je istorijsku Deklaraciju o održavanju Konferencije u Rambujeu i usvojila principe o kojima se ne može pregovarati na kojima je Sporazum trebao biti izgrađen. Prelazno za Kosovo.

Savet NATO-a je 30. januara obnovio odluku donesenu u oktobru prošle godine, čime je uspostavljen diplomatski okvir za Konferenciju.

Duh Izjave Kontakt grupe nije ostavio mjesta sumnji u odlučnost da se pronađe rješenje i pregovara prije proljeća. To je skoro ultimatum, izraziće se u svojoj knjizi Pascal Milo.

U Beogradu, naravno, izjava Kontakt grupe nije naišla na dobar prijem. Zvanična Albanija je preko svog ambasadora u Francuskoj Ljuan Rame zatražila od Vedrinovog specijalnog savetnika, zaduženog za Kosovo, da Albanija dobije status posmatrača, što nije prihvaćeno.

Kao opravdanje, savjetnik Fuše će izjaviti da neće biti drugih posmatrača sa Balkana, te da neće biti međunarodne konferencije u Rambujama poput one u Parizu za Bosnu.

Odlučnost za vojnu intervenciju Kontakt grupa koju podržava Savet bezbednosti UN-a, zajedno sa NATO-om, već su bili dio igre.

Američka vlada je posebno počela da vrši pritisak na moguću vojnu akciju kako bi zaustavila represiju na Kosovu.

Pretnja upotrebom sile u odnosu na Kosovo od strane SAD je izrečena od 1992. godine.

„U slučaju sukoba na Kosovu, koji bi bio izazvan akcijom Srbije, SAD bi bile spremne da upotrebe vojnu silu protiv Srba na Kosovu iu samoj Srbiji“, napisao je tadašnji predsednik Džordž Buš, Slobodana Miloševića, ovu pretnju je ponovila i administracija Bila Klintona.

Dok je Havier Solana, generalni sekretar NATO-a, izjavio da je Alijansa, u svojim naporima da podrži međunarodnu zajednicu da postigne dogovoreni sporazum, “…revidirala vojno planiranje kako bi otvorila priliku da zaustavi nasilje i stvori uslove za pregovori. To uključuje korištenje kopnenih i zračnih snaga, posebno širok spektar opcija za korištenje samo zračnih snaga. Oni osiguravaju da NATO može djelovati brzo i efikasno ako se za to ukaže potreba”.

Savet bezbednosti UN usvojio je i rezolucije 1160 (1998), prema kojima je Beograd morao da prekine sva neprijateljstva, kao i rezoluciju 1199 (1998), koje su bile zasnovane na poglavlju VII Povelje UN. Rezolucija zasnovana na Poglavlju VII Povelje UN-a smatra se prvim korakom ka strožim merama Saveta bezbednosti, koje mogu ići čak i do vojne intervencije.

Na osnovu poglavlja VII Povelje UN, pogoršanje situacije na Kosovu opisano je kao “opasnost po mir i bezbednost u regionu”. Čak je i ruski ministar spoljnih poslova Ivanov glasao za Rezoluciju 1199, što znači povlačenje sa njene čvrste pozicije podrške Beogradu.

Pred javnim mnjenjem, kao opravdanje, Rusi će istaći da će ova rezolucija poslužiti kao impuls za direktan dijalog Beograda i Kosova.