Autor: Tim Judah, The Unherd

Prevod i adaptacija: Berzat Berzati

Postoji striktan raspored za krize na Kosovu. Radi ovako. Prvo, nakon neslaganja između lidera Srbije i Kosova, kosovska strana postavlja rok da se uradi ovo ili ono, ili se podižu barikade na severu Kosova naseljenom Srbima.

Diplomate se upuštaju u hiperpogon, izgovaraju se teške reči, a Vojska Srbije se raspoređuje na granicu, pazeći da društvenim mrežama kruže snimci vojnih konvoja.

Srpski nacionalisti maštaju da će zapravo nešto da urade, a srpski tabloidi pene da će kosovski Albanci da ratuju protiv svog naroda.

U ovom trenutku, delovi zapadnih medija se probude i novinari, koji izgleda nikada ne znaju da NATO ima hiljade vojnika na Kosovu koji su obećali da će ga zaštititi od Srbije, misle da bi ona mogla izvršiti invaziju. Onda, posao obavljen, barikade se sruše do sljedećeg puta.

Danas smo na samom kraju najnovijeg ciklusa. Barikade koje su stajale 20 dana su se srušile i svi su otišli kućama – ali ovaj put, to je bilo prilično blisko. Barikade su zapravo kamioni koji su blokirali puteve na nekih 14 mjesta. Pre nešto više od nedelju dana, dok sam bio u jednom selu Rudare, kolega mi je ukazao na cisternu za gorivo. Ljudi nisu bili baš sretni zbog toga, rekao je. Bila je puna; ako bi došlo do nasilnog incidenta, moglo bi eksplodirati.

Dok smo razgovarali, sudije, nastavnici, lekari — u stvari izgledalo je kao cela visoka buržoazija većinski srpskog severnog Kosova — lutali su gore-dole, ćaskajući sa prijateljima i grejući ruke na užarenim mangalima. Neki su bili ovdje zato što su htjeli biti, drugi zato što su im njihovi politički postavljeni šefovi naredili da budu. Tu su bili i lideri najveće stranke kosovskih Srba. U jednom trenutku, auto je zumirao i četiri maskirana mladića su iskočila i namjerno krenula. U obližnjem podeljenom gradu Mitrovici, gde Srbi žive na severu, a Albanci na jugu, sever je okićen srpskim zastavama i sprejom iscrtan grbovima nečega što se zove „Severna brigada“. Piše: „Ne brini… Čekamo!“ Ali ko su oni? Srpska milicija na čekanju? Niko ne zna sa sigurnošću.

Prigušeno mi kažu stanovnici da je u poslednjih godinu dana 600 ljudi poslato na vojnu obuku u Srbiju. Ali nema načina da saznate, osim ako ne počnete da postavljate pitanja ljudima koji ih zaista ne bi cenili, šta je istina, a šta dezinformacija koju širi BIA, obaveštajna služba Srbije, za koju se veruje da ovde drži bič. U međuvremenu, mještani su stajali u redovima na blagajnama. Pošto su barikade zatvorile dva granična prelaza na severu, oni su bili zabrinuti da će banke ostati bez gotovine.

Pitajte ljude u Severnoj Mitrovici šta žele i, na kraju krajeva, to je samo normalan život — u kakvom niko ovde nije uživao više od četvrt veka. Ali koliko je to vjerovatno? Kako preseći kosovski Gordijev čvor, koji je ostavio sudbinu kosovskih Srba i Albanaca (i Kosova i Srbije) vezanu jedni za druge? Kosovski rat je završen 1999. godine, ali diplomate i politički lideri i dalje nisu mogli ili nisu hteli da se dogovore oko konačnog okvira za miran suživot.

Nakon raspada Jugoslavije devedesetih godina, Kosovo, bivša južna srbijanska pokrajina, ostalo je zatvoreno u Srbiji — iako je njeno stanovništvo bilo pretežno etnički Albanci, odbacivalo je srbijansku vlast i bilo represirano od strane Slobodana Miloševića, tadašnjeg lidera Srbije koji je pokrajini oduzeo autonomiju. Nakon rata na Kosovu 1998-99. između kosovsko-albanskih gerilaca i Srbije, a potom i intervencije NATO-a, Kosovo je postalo protektorat UN-a. 2008. godine proglasila je nezavisnost. To je prepoznala većina, ali ne sve, zapadnih zemalja, a odbacile su, između ostalih, Srbija, Rusija i Kina. Kosovski Albanci su tvrdili da imaju pravo na samoopredeljenje; Srbija je tvrdila da je njen teritorijalni integritet to nadmašio, iako niko u Srbiji zapravo nije želeo niti želi da reintegriše region pun neprijateljski raspoloženih Albanaca.

Od 1,8 miliona stanovnika Kosova, oko 100.000-120.000 su Srbi. Više od polovine živi u centralnom i južnom Kosovu, dok ostali žive na severu, kompaktnom području koje se nalazi nasuprot Srbiji. Sada su se, kažu lokalni Srbi na severu, stvari okrenule. Marko Jakšić, advokat i politički aktivista iz Severne Mitrovice, kaže da Aljbin Kurti, premijer Kosova, „radi iste stvari kao Milošević tokom devedesetih, samo što smo promenili stranu“. To je tip argumenta koji kosovske Albance čini užarenim od besa.

Jakšić i ja smo razgovarali u broj jedan, hotelskom kafiću nekoliko stotina metara od mosta na Ibru koji deli grad na dva dela. Razgovor počinje isticanjem da sam ga prije tačno 10 godina pitao šta je rješenje za Kosovo i da je on rekao da granica između Kosova i Srbije nije „tamo gore“, znači sjeverno od nas, već “na mostu”. On smatra da Kosovo treba podeliti. To je ideja koja dolazi i odlazi kao plima. Dok nije otišao u Hag 2020. godine da odgovara na optužbe za ratne zločine, Hašim Thači, do tada predsednik Kosova, i lider Srbije Aleksandar Vučić poigravali su se tom idejom, ali su ključne zapadne zemlje krenule da je ponište.

Niti je podjela bila popularna na Kosovu iu Srbiji. Problem nije bio sever Kosova, već presedan. Ako se sever Kosova vrati Srbiji, šta je onda sa Preševskom dolinom naseljenom Albancima u Srbiji ili regionima Severne Makedonije naseljenim Albancima ili većinski Srbima i Hrvatima naseljenim regionima u Bosni i Hercegovini? Dakle, Pandorina kutija ostaje zatvorena. Kako onda kosovski Srbi mogu da žive normalan život na Kosovu, posebno na severu?

Odgovor na ovo pitanje je iznenađujuće jednostavan. Političkom voljom ne postoji pitanje između Kosova i Srbije, i između Srba i Albanaca, koje se ne može rešiti ili bar izmišljati. Dvije strane razgovaraju u dijalogu pod pokroviteljstvom EU više od jedne decenije i postignuto je mnogo sporazuma — čak i ako nisu svi implementirani.

Ruska invazija na Ukrajinu također je ubrizgala novu snagu u pregovore, koje vodi Miroslav Lajčak iz EU, kojeg podržava Gabrijel Eskobar, američki diplomata. Međutim, od juna gase požare, gase krize oko registarskih tablica, ličnih karata, a sada i barikada. Ali oni imaju plan, podržan od Francuske i Njemačke, koji bi mogao biti osnova za dugoročnu nagodbu. Diplomate govore o „dve Nemačke“, pod tim podrazumevaju da bi Srbija i Kosovo mogle da žive rame uz rame (kao dve hladnoratovske Nemačke), ne priznavajući jedna drugu zvanično već kao nezavisne države.

Ali ovo je samo polovina jednačine. U zamenu za de facto priznanje, što znači da ga Srbija tretira kao susednu državu, očekuje se da će Kosovo poštovati obavezu koju je potpisalo 2013. po kojoj bi opštine sa većinski srpskim stanovništvom na Kosovu mogle da formiraju neku vrstu asocijacije, dajući im efektivnu autonomiju u oblastima kao što su kao zdravstvo i obrazovanje. Ustavni sud Kosova je to odbacio i Kurti je energično vodio kampanju protiv toga u opoziciji, ali sada je pritisak njegovih zapadnih pristalica da pronađu način da to isporuče u ovom ili onom obliku.

Trenutna kriza je jako unazadila uzrok normalizacije. Srbi su dali ostavke u parlamentu Kosova, u pravosuđu i, na severu, u policiji Kosova. Oni su također podnijeli ostavke u lokalnim opštinskim Skupštinama, što je pokrenulo izbore za nove koji su sada odgođeni za april nakon napada na biračke prostorije na sjeveru.

Tatjana Lazarević, urednica novinskog sajta KoSSev na severu, kaže da su, otkako su Srbi napustili policiju, albanski pripadnici kosovske policije poslati na sever, a meštani ih vide „100% kao okupacione snage“.

Ona dodaje da Srbi na severu “nisu hteli da se integrišu u državu Kosovo… a to ne žele ni danas”. Ali ako dođe do dogovora o normalizaciji između Kosova i Srbije, smatra ona, ljudi će jednostavno živjeti s tim.

Da je to slučaj, da je bilo dogovora, kakav bi izbor imali kosovski Srbi? Sever Kosova može biti opasno mesto. Ako je u interesu Srbije da napravi dogovor, neslaganje se neće tolerisati. Ovo je mjesto gdje se politika i organizirani kriminal preklapaju, čak i više nego bilo gdje drugdje na Balkanu.

Uprkos igri sa visokim ulozima koja se igra sa barikadama ovih poslednjih nekoliko nedelja, nije sve propast i sumor.

Lajčak mi je rekao: “Tenzije nikada nisu bile veće u 20 godina; nepovjerenje nikad nije bilo dublje.”

Ali Džefri Hovenijer, američki ambasador na Kosovu, upisao je optimističniju notu. Rekao mi je da, iako je krajnji cilj obostrano priznanje Kosova i Srbije, „što, nažalost, trenutno nije moguće, današnji izazovi se ipak mogu prevazići. Ako vidite ovaj sporazum, ovaj rad kao privremeni korak ka tome… postoje realne mogućnosti.”

S tim se slaže i Ivan Vejvoda, srbijanski analitičar i rukovodilac programa za budućnost Evrope na Institutu za ljudske nauke u Beču. Unatoč trenutnom zastoju, “obje strane shvaćaju da to moraju učiniti, ali i dalje traže način na koji će ispasti pobjednička strana, ali u tome nema pobjednika. Svako će izgubiti u nečemu — ili bolje rečeno, niko neće dobiti sve što želi. Ali upravo je to ono u čemu je kompromis: postići situaciju u kojoj se ide naprijed.” Zatim je nastavio sa nabrajanjem primjera od Sjeverne Irske preko Farskih ostrva do Baskije do Južnog Tirola gdje su osigurana sva moguća izvediva rješenja za manjinska prava.

Sam Kurti smatra da Srbija ostaje nezainteresovana za kompromis, a Vučić kaže da Srbija nikada neće priznati Kosovo. Vučić i dalje želi podelu, rekao mi je Kurti i priča kao da je „u potrazi za vremeplovom… nekad želi da se vrati u 1999. a nekad u 2007. [pre proglašenja nezavisnosti Kosova], ali znate… voz je otišao stanica. Ne možemo se više vratiti tamo.”

Mnoge diplomate smatraju da je Kurti tvrdoglav i zbog toga je izgubio izvesnu podršku Zapada, ali njegova politika tvrdoglavog igranja sa Vučićem daje rezultate. Vučić je na začelju i morao je da popusti u nekoliko pitanja u poslednjih nekoliko meseci:

Kurti se 15. decembra prijavio za kandidaturu za EU i konačno je obezbedio obećanje da građanima Kosova od 2024. više neće biti potrebne šengenske vize.

Ipak, usred svih ovih tehničkih rješenja, dio problema – zapravo, vrlo veliki dio problema – je lični.

Pre nekoliko godina intervjuisao sam Hašima Thačija, koji je bio vodeći pripadnik gerilske Oslobodilačke vojske Kosova kada je Vučić bio ministar u Miloševićevoj vladi. Kada je intervju završen, pitao me je:

„Viđaš li se sa Aleksandrom?“ Prvo sam se potpuno ispraznio — onda sam shvatio da govori o Vučiću.

Danas ne postoje takve lepote imena. Vučić i Kurti se preziru. Kada je Vučić bio ministar, Kurti je bio politički zatvorenik u srbijanskom zatvoru(U rodnom gradu Miloševića – Požarevcu);

1. decembra Vučić je Kurtija javno nazvao „terorističkim ološem“. Nedostatak bilo kakvog ličnog odnosa čini pronalaženje rešenja mnogo težim.

Nakon što smo napustili broj jedan u Severnoj Mitrovici, Jakšić i ja smo otišli do mosta na Ibru dok sam se vraćao na jug u Prištinu, glavni grad Kosova. Preko mosta se može prošetati, iako je saobraćaj zabranjen od 1999. godine. Jakšić mi je rekao da su se, kao administrator suda u ujedinjenom Mitrovačkom sudu, on i njegove albanske kolege rastali sa suzama u očima, ali kao prijatelji kada on je, kao i svi Srbi na sudu, podneo ostavku kada su Srbi napustili kosovske institucije. Sada više nema povratka, pomislio je. Ali onda smo se smijali hoću li mu i za 10 godina postavljati ista pitanja. Da se kladim, rekao bih da je šansa 60-40 da hoću.