NajnovijeSvijet

Pridnjestrovlje: Mesto gde je upotreba sovjetskih simbola turistički trik

Montažni kontejner prekida put sa dve trake koji povezuje Kišinjev sa Tiraspoljom. Automobili se uredno zaustavljaju na kontrolnom punktu koji označava granicu između Republike Moldavije i Moldavske Republike Pridnjestrovlja, odnosno Pridnjestrovlja, državnog entiteta koji nijedna vlada na svetu nikada nije priznala, ali je u stvari nezavisan.

Na moldavskoj strani, dva vojnika stoje ispred carine, ali ne proveravaju putnička dokumenta: Kišinjev smatra da je teritorija Pridnjestrovlja u svakom smislu moldavska.

Postoji samo carina, gde se oporezuju alkohol i cigarete ruskih marki, koje se mogu kupiti u prodavnicama za kontrolnim punktom.

Pridnjestrovski policajci, s druge strane, proveravaju pasoše vozača i daju strancima ulazni list koji predstavlja neku vrstu vize: dani za posetu Pridnjestrovlju su ograničeni, ali je moguće dogovoriti se sa graničnim agentima o trajanju boravka.

Prvi grad koji se pojavljuje posle improvizovane granice je Bender.

Najavljuje se belim socijalističkim zgradama, prostranim, prozračnim bulevarima i tvrđavom od smeđih cigala koja dominira krivinom reke Dnjestar.

Neke zgrade u gradu još uvek pokazuju tragove bombardovanja 1992. godine, kada je regularna vojska novoformirane Republike Moldavije napala Pridnjestrovlje koje se proglasilo nezavisnim.

Za Kišinjeva, koji je tada želeo da proširi svoju vlast na celu bivšu Autonomnu Republiku Sovjetsku Moldaviju (čija teritorija odgovara današnjoj Moldaviji), proglašenje nezavisnosti Tiraspolja bio je veliki šok.

Moldavska vojska mogla je da računa na ograničen broj vojnika, na zastarelo oružje i na malobrojnu pomoć u vidu ljudi i sredstava, koju je pružila Rumunija.

Pridnjestrovska vojska je bila skroz improvizovana, ali su je podržavali oko 6.000 ruskih, kozačkih i ukrajinskih plaćenika, odlučnih da se bore za odbranu nezavisnosti zemlje.

XIV divizija ruske armije koja je stacionirana u Tiraspolju stala je na stranu Tiraspolja i iz tog razloga Pridnjestrovlje je uspelo da održi svoj teritorijalni integritet.

Rat, koji je trajao od marta do jula 1992. godine, bio je krvav i nasilan i ostavio je ogromne posledice između dve na obe zaraćene strane.

Nema porodice u Benderu koja nije imala rođaka koji se borio u oružanim sukobima 1992. godine.

Pridnjestrovska propaganda govori o ratu ’92. godine u herojskim i ponekad epskim terminima; moldavska istoriografija ga opisuje kao kukavički pokušaj tiraspoljskih terorista, podržanih od Rusije, da se odvoje od otadžbine zbog čisto ekonomskih i političkih razloga šačice oštroumnih i beskrupuloznih političara.

Svako ima svoju istinu i nije lako pomiriti stavove u zemlji u kojoj su nešto više od 28 odsto stanovnika Moldavci, 29 odsto Rusi, a ostalo Ukrajinci, Bugari, Gaugazi (po popisu 2015. god).

U svakom slučaju, Bender i dalje nosi tragove rata koji se odvijao uglavnom duž reke Dnjepar, a na ulazu u svaki grad nalaze se kontrolni punktovi, frizijski konji i naoružani vojnici koji sumnjičavo gledaju u svakog pešaka i svaki automobil.

Devedesete i rat

Podela između Moldavije i Pridnjestrovlja dekretovana je nakon završetka Prvog svetskog rata.

Godine 1939. Pakt Molotov-Ripentrop dozvolio je SSSR-u da zauzme Besarabiju i da je spoji sa teritorijom istočno od reke Dnjestar.

Besarabiju su zatim na kratko ponovo okupirali Rumuni, uz pomoć nacističke Nemačke, tokom invazije 1941. godine, a zatim je definitivno pripala SSSR-u 1944.

Tek krajem 1980-ih i na ovim prostorima, kao i svuda u bivšoj sovjetskoj imperiji, probudili su se nacionalizmi.

Ruski stanovnici Pridnjestrovlja su se plašili da izgube svoj identitet i mogućnost da govore ruski, što se i dogodilo nakon puča u Rusiji 1991. godine, kada je kišinjevski parlament proglasio nezavisnost i ustanovio da je moldavski jedini nacionalni jezik.

U tom trenutku počele su borbe koje su se ubrzo pretvorile u kratak, ali iscrpljujući rovovski rat, koji se vodio od sela do sela i od četvrti do čevrti u Benderu.

Bez intervencije XIV divizije, koja je bombardovala Moldavce na desnoj obali reke, rat bi se dugo nastavio. Rusija je zahtevala da se stigne do mira, koji od tada garantuje Zajednička kontrolna komisija, sastavljena od Rusa, ljudi iz Pridnjestrovlja i Moldavaca.

Tiraspolj

Tiraspolj je miran i uredan grad. Trolejbusi su tačni i čisti, park uz reku Dnjestar je dobro uređen i ljudi se rado šetaju po stazama ispod drveća.

Kipovi Lenjina i dalje dominiraju bulevarima, a srpovi i čekići ističu se na fasadama zgrada, signalizirajući kontinuitet sa prošlošću SSSR-a.

U stvari, ono što su brojni izveštači i komentatori u više navrata isticali, da je Pridnjestrovlje van ovoga sveta i da još uvek živi u sovjetskom carstvu, čisto je preterivanje; razgovarajući sa ljudima i šetajući po Tiraspolju, stiče se utisak da je upotreba sovjetskih simbola više turistički trik i da ima veze sa folklorom zemlje, a ne sa stvarnošću.

Izgleda da Pridnjestrovlje igra na simbole kako bi dalo predstavu o sebi koja zbunjuje ono malo stranaca koji dolaze u ove krajeve.

Stanovništvo koristi mobilne telefone, tablete i dobro je upoznato sa mehanizmima tržišne ekonomije.

Činjenica da bankomati rade samo sa unutrašnjom mrežom „Klever“ i da nisu povezani sa međunarodnim mrežama Visa i Mastercard ne svedoči o sovjetskoj zaostalosti ovog prostora, već o njegovoj političkoj izolovanosti.

Gledajući ljude na ulici glavnog grada, stiče se utisak da se u Pridnjestrovlju živi dobro, ali realnost je drugačija: iako zemlja ima naprednu hemijsku i građevinsku industriju, ona živi samo zahvaljujući pomoći i trgovini sa Rusijom.

Prisustvo Moskve se jasno vidi u brojnim kasarnama u kojima su smešteni ruski vojni garnizoni; najveći od njih je odmah na ulazu Tiraspolja, nekoliko koraka od gradskog stadiona koji nosi ime fudbalskog tima “Šerif”.

Naime, Šerif je najveća poslovna kompanija u zemlji, koja praktično drži pridnjestrovsku privredu.

Zahvaljujući svojim vezama sa vladom poseduje prodavnice, kafiće, restorane…

Pridnjestrovlje ima “kontrolisano” slobodno tržište, gde samo nekoliko igrača, u dogovoru sa političarima, može sebi da priušti biznis.

Stanovništvo koje nije na bilo koji način povezano sa “Šerifom” ne živi udobno, čak i ako nema dramatičnih razlika u prihodima kao u drugim post-sovjetskim zemljama.

Vlada zemlje je u rukama predsednika Vladimira Krasnoselskog i njegovih ljudi, ali postoji i opozicija, tolerisana i ne preterano kritična prema vladi, koju predstavlja Pridnjestrovska komunistička partija (neprisutna u parlamentu, gde ima ukupno 33 poslanika – 29 je iz stranke „Obnova“, koju finansira kompanija „Šerif“, a četiri su nezavisna).

Njen informativni organ „Pravda Pridnestrovlia“ ipak kritikuje vladinu privrednu politiku i predlaže približavanje, ako ne i pripajanje Rusiji kako bi se rešili problemi zemlje.

Osim ovog rešenja, možda uprošćenog i pristrasnog, ono što je zaista interesantno je činjenica da su „Pravda” jedine novine koje se bave stvarnim ekonomskim problemima Pridnjestrovlja: prosečna plataje 350 evra mesečno, ali diplomirani mladi odlaze iz zemlje i traže bolje plaćene poslove u Rusiji, u Moldaviji ili u zemljama Evropske Unije.

Minimalac je oko 133 evra, vrlo malo za preživljavanje.

Lekari i profesori zarađuju nešto više od minimalne zarade. Zahvaljujući pre svega donacijama Kremlja, ali i socijalnoj politici koja je nasleđe SSSR-a, pridnjestrovska država garantuje besplatne studije i socijalne usluge, što omogućava stanovništvu da preživi.

Da preživi, a ne da udobno živi i zbog toga mladi ljudi, kada završe studije, masovno biraju put emigracije.

Pridnjestrovlje i rat u Ukrajini

Od kada je počeo rat u Ukrajini, pridnjestrovska politička elita je izabrala put diplomatije i opreza.

Vlada Kišinjeva je uverena da Tiraspolj neće stati na stranu Moskve i čini se da postoji jaz između najvećeg dela stanovništva Pridnjestrovlja, koje čeka dolazak ruske vojske, i predsednika republike, koji ne propušta priliku da naglasi prirodnu sklonost ka miru Moldavske Republike Pridnjestrovlje.

Na plaži na desnoj obali reke Dnjestar, mestu veoma popularnom među građanima Tiraspolja, dve sestre, Marija i Svetlana, sunčaju se i gledaju Marijinog sina Artjoma, koji ima samo tri godine i koji se, na samoj obali reke, smeje i prska vodu ka nebu.

Marija, koja kao i njena sestra ima ukrajinski pasoš, priča o lepotama svoje zemlje i u jednom trenutku uzvikuje: „Rusi su na kapiji Nikolajeva (ukrajinski Mikolajv). Ako budu uspeli da osvoje grad, ostaće samo prepreka Odesa i onda možemo da se pridružimo Rusiji. Na kraju krajeva, mi smo Rusi, Moskva je naš glavni grad”.

Godine 2006. održan je referendum na kojem su građani Pridnjestrovlja glasali za pripajanje Rusiji, koja nije odgovorila na zahtev Tiraspolja.

Nakon što je Kremlj priznao Republike Donjecka (DNR) i Luganska (LNR), nezadovoljstvo u Pridnjestrovlju je poraslo i novinarka M. Radulova piše u „Pravdi Pridnestrovlje“: „Znate, da sam u prilici, odmah bih prešla u Donjeck. Čak i ako bih u DNR-u i LNR-u mogla poginuti u ratu, istina je da tamo postoji konkretna mogućnost za razvoj državnih institucija i privrede. Ovde, međutim, ne vidim svetlo na kraju tunela. Posebno sa ovom vladom. Izvinite zbog pesimizma”.

Svetlana, Marijina sestra, sa druge strane, ima oprezniji stav: „I ja se nadam da će Rusi stići, ali ne znam da li je ovo rešenje za nas… Nije loše ni biti samostalan. Naravno, da nas kontroliše Moskva, predstavnici „Šerifa“ više ne bi mogli da haraju po privredi i institucijama Pridnjestrovlja, ušli bismo u međunarodne ekonomske krugove, iako je Rusija u ovom trenutku pod sankcijama… ne znam šta je najbolje za nas. Znam samo da sam, kada su ukrajinski dronovi bombardovali repetitore i zgradu na periferiji Tiraspolja, bila veoma uplašena i pobegla kod prijatelja u Minsk. Ponovo sam doživela noćnu moru iz 1992. godine i plašila sam se da će nas Moldavija opet napasti. (Nema dokaza da su Ukrajinci bombardovali ove zgrade. Umesto toga, sumnja se da je bombardovanje delo lokalnih elemenata koji bi da izazovu intervenciju Pridnjestrovlja na strani Rusije i protiv Kijeva, primedba autora). Sve u svemu, čak i da nas niko ne priznaje, mi smo drugačiji od Moldavije, živimo bolje. Oni su možda slobodniji, ali mi smo bogatiji. Nismo dozvolili da tržišna ekonomija uništi ono što je bilo dobro u SSSR-u“.

Sunce zalazi iza mosta, između novih zgrada Tiraspolja.

Artjom nastavlja da prska vodu ka nebu i smeje se, nesvestan, i s pravom ravnodušan prema geopolitičkim igrama odraslih.

Pokazati više
escort mersin - izmir escort