KulturaNajnovije

Opsada Sarajeva jedan je od glavnih događaja 20. veka

U godini kada se obeležava 30. godišnjica od najduže opsade glavnog grada jedne države – Sarajeva, Haris Imamović objavio je svoj prvenac knjigu „Vedran i vatrogasci“,prenosi Fena.

Jedna od priča je o sudbini čuvenog sarajevskog čeliste Vedrana Smailovića, o tome šta se dešavalo s njim, nakon što je nakratko privukao pažnju planete svirajući “Adagio” u spomen na žrtve prvog velikog masakra u Sarajevu pod opsadom.

Druga priča prati ratni put Sarajevske vatrogasne brigade s naglaskom na dvojicu njenih komandanata Kenana Slinića i Mesuda Jusufovića, te na američkog dobrovoljnog vatrogasca Džona Jordana koji je pomagao sarajevskim vatrogascima dostavljajući im opremu i gorivo.

Roman prati Vedrana od vremena kada svira u Ferhadiji ili kada, s drugim građanima Sarajeva, spašava knjige iz zapaljene Većnice, preko epizode u kojoj ga Caco odvodi u zatočeništvo na kopanje rovova, pa sve do njegovog odlaska iz grada i lutanja po svetu, tokom kojeg se susreće s bivšim predsednikom Sjedinjenih Američkih Država Bilom Klintonom, večera sa slavnom holividskom glumicom Liz Tejlor u Rimu ili predvodi antiratne proteste na Jelisejskim poljima.

Istovremeno, čitalac se upoznaje s ratnim putem Vatrogasne brigade od njenog cepanja po etničkim linijama uoči početka rata, do gašenja vatrenog vihora Većnice, Umetničke galerije i drugih građevina, kada Vojska Republike Srpske sa okolnih brda besomučno puca po vatrogascima iz snajpera i topova, pa sve do reintegracije sarajevskog naselja Grbavica na koju prvi prelaze upravo vatrogasci gaseći paljevine koje su podmetale bande Karadžića i Krajišnika, a koje su time vršile pritisak na preostale Srbe da napuste Grbavicu i uništavale gradsku infrastrukturu pre nego pređe u ruke federalnih vlasti.

Kako je za Fenu ispričao autor Imamović, dve priče vezuje mesto i vreme radnje. Glavni događaji se uglavnom zbivaju u opkoljenom Sarajevu, a kada su i izmešteni i dalje su čvrsto vezani za taj hronotop. Roman je komponiran po principu jinga i janga. Glavni junaci su, uglavnom, u odnosu kontrasta, ali njihova sudbina je nerazdvojna, jedinstvena.

“S jedne strane, Vedran je homo aestheticus, apatrid, pacifista, žovijalan karakter. S druge strane, vatrogasaci koji su u fokusu su praktični, borbeni ljudi, sa snažnom patriotskom i etničkom samosvešću bez obzira da li se radi o Bošnjacima ili Amerikancima, te s jednim ‘ozbiljnijim’, sneveseljenim doživljajem stvarnosti”, priča Imamović.

Uprkos svim karakternim, socijalnim, ideološkim i drugim razlikama koje su vidljive i među samim vatrogascima, svi glavni junaci na metafizičkoj ravni dele istu sudbinu koja bi se mogla opisati kao veličanstveni poraz, smatra autor.

“Svi su oni dali sve od sebe, ostvarujući se kao neponovljive ličnosti, čime su učinili da i egzistencijalni poraz bude manje mračan. Vredi dodati da sam taj poraz sve vreme izgleda neizbežno, s obzirom na ekstremnu stvarnost opsade i njenih posledica s kojom su junaci suočeni. Imajući u vidu intenzitet proživljene stvarnosti, kao i simbole koji su proistekle iz nje, te njihov uticaj na kolektivnu svest čovečanstva ili barem njegovog severozapadnog dela, možemo bez zadrške reći da je opsada Sarajeva jedan od glavnih događaja 20. veka”, podvlaći autor.

On naglašava da bi se moglo reći da su Vedran i vatrogasci nesvakidašnji, neponovljivi ljudi, koji su uradili nešto veliko i plemenito, u mračnim, teškim vremenima, iako je bilo još mnogo takvih ljudi. Imamović je, kaže, odabrao njih jer je u njihovim sudbinama video sebe, nešto blisko sebi, vlastitim dilemama, strahovima i čežnjama.

“Ni s kime ponaosob se, naravno, ne mogu u celosti identifikovati, jer postoje i razlike, ali u svima vidim neku dimenziju sebe. To mi je pomoglo da se suzdržim od moralističko-kritizerskog pogleda na glavne likove. Bio je to pokušaj da saznam nešto o sebi, tako što ću pokušati odgonetnuti tajnu tuđe duše”, kazao je Imamović za Fenu.

Napominje da je u tradicionalnoj, fikcionalnoj prozi razumno pretpostaviti da autor savršeno dobro poznaje svaki osećaj i motivaciju svog junaka, jer je ovaj samo piščeva tvorevina, ali vrhunski čitaoci znaju da to nije tako, jer su vrhunski pisci uvek bili svesni nemogućnosti da se potpuno dokuči ljudska duša.

“U svakom slučaju, u nefikcijskoj prozi, u kojoj su junaci istovremeno i realni ljudi, autor je često osuđen da nagađa o motivima i osećanjima tih junaka. Možda nekad nagađa bolje, jer zna više o junacima, ali nikad sa sigurnošću ne može znati šta se krije u njima, osim ako je loš pisac i ako im pristupa kao svojim kreaturama”, pojašnjava Imamović.

Kaže i da bi razumno bilo pretpostaviti da je pisanje nekih priča o prošlosti jako važno onom ko ih piše, te donekle važno i onom ko ih pročita, a ako govorimo o društvu, o tome koliko su važne za društvo knjige koje bilježe prošlost na ovaj način, bit će nešto teže naći odgovor.

Vedran i vatrogasci su nesvakidašnji, neponovljivi ljudi, koji su uradili nešto veliko i plemenito, u mračnim, teškim vremenima, iako je bilo još mnogo takvih ljudi

Društvo je, ističe, zagledano u prošlost, jer veruje da se iz prošlosti mogu izvući lekcije, zahvaljujući kojima se može oblikovati bolja budućnost. Prošlost, međutim, uči da književnost koja je u saradnji sa „ozbiljnijim“ disciplinama delila lekcije o prošlosti i pokušavala da oblikuje budućnost, bila loša, ideološka književnost.

„Možda bi zato, u ime bolje sadašnjosti, ako već ne budućnosti, trebalo osloboditi književnost te odgovornosti koju imaju druge institucije. Ko želi da zna više o budućnosti svakako može da konsultuje prošlost, ali to što pisac, barem u okviru svog teksta, može oblikovati prošlost po svojoj volji ne znači da na isti način može oblikovati budućnost i da će mu se ona svidjeti, ako je spozna“, kaže Imamović.

Ipak veruje da priča, kada je dobro napisana, pronalazi svoju svrhu u sebi samoj te joj nije potrebno neko izvanjsko, utilitarno opravdanje.

Iako je ova tema na prvi pogled iscrpljujuća, u samom procesu pisanja desio se jedan preokret, kaže autor, jer ovaj roman, u svom konačnom obliku, nije samo mračan zbog svoje teme, već je i na čudan način, veseo, zbog prirode glavnih junaka, prvenstveno Vedrana.

„Imajući u vidu da značajan deo teksta čine Vedranova, ali i putovanja vatrogasaca širom svijeta, na posve neočekivan način je ovaj roman o opsadi Sarajeva postao i avanturistički roman, vrativši se tako korijenima ove književne vrste. Sve je ovo, uz neke druge stvari, učinilo proces pisanja neizvjesnim i zabavnim. Ne znam o čemu ću i da li ću više pisati, barem kada govorimo o knjigama, ali bih voleo da to, na neki novi način, bude slično pisanju ove knjige“, dodao je Imamović.

Ovo je njegova prva knjiga, a istraživanje i pisanje zahtevalo je višegodišnji rad.

„Knjiga bi možda svakako nastala, ali bi imala radikalno drugačiji oblik, jer bez pomoći ovih digitalnih platformi ne bih saznao za brojne događaje, ličnosti, ne bih došao do dokumenata niti do živih svjedoka“, kaže autor.

Imamović u razgovoru za Fenu zaključuje da se pisanje oduvek odvija u nekim određenim tehnološkim uslovima a pisac se služi pomagalima, bilo da se radilo o olovci, biblioteci ili samo pamćenju, ali roman „Vedran i vatrogasci“ je na neki način i pokušaj da se barem delimično osveste uslovi pisanja u današnjem vremenu.

Pokazati više
escort mersin - izmir escort