LifestyleNajnovije

U diktaturi gase medije, a u demokratiji ruše poverenje u njih

Živimo u paradoksalno vreme kada praktično nadohvat ruke imamo svo znanje i informacije ovoga sveta, a istovremeno je to znanje kod mnogih sve manje cenjeno, dok se istina i činjenice često tretiraju kao samouslužna trgovina. Bilo da se radi o poricanju klimatskih promena ili odbacivanju dokaza o učinkovitosti vakcinacije, u mnogim primerima se ne radi o nedostatku verodostojnih informacija, nego o tome da veliki deo ljudi ove informacije ne želi ni da čuje, odnosno namerno ih ne čuje. Znanju, koje je na raspolaganju, aktivno se opiru.

Doktorka Asa Vikfors je profesorka teorijske filozofije na Univerzitetu u Stokholmu, koji u Švedskoj vodi veliki istraživački projekat pod nazivom „Opiranje znanju“ (eng. Knowledge resistance). U projekat je uključeno 30 istraživača iz različitih disciplina, od filozofje i psihologije do politologije i komunikologije, a njihov cilj je odrediti uzroke ovog fenomena i eventualne strategije koje bi ga ublažile.

Profesorka Vikfors takođe je autorka bestselera „Alternativne činjenice: O znanju i njegovim neprijateljima“, prevedenog na 12 jezika, kojeg su 2019. godine na inicijativu nekadašnjeg člana grupe „Abba“, Bjorna Ulvaeusa, besplatno stavili na raspolaganje švedskim učenicima.

Od 2019. godine takođe je članica 18-člane Švedske akademije, osnovane 1786. godine, koja slovi za vrhunski autoritet za švedski jezik i koja bira dobitnika Nobelove nagrade za književnost.

Kako bi definisali pojam “opiranje znanju”?

Radi se o opiranju znanju, spoznaji, koja je na raspolaganju, radi se o informacijama i dokazima koje bi morali uzeti u obzir prilikom prosuđivanja realnosti, ali ne želite. Ne želite ih uvažiti jer bi mogli da naruše čvrstinu vašeg pogrešnog uverenja koje vam je postalo drago.

Može da se radi o potpuno banalnim stvarima, kao što je očuvanje uverenja da ste bolji igrač tenisa nego što stvarno jeste, ili kao u slučaju nekadašnjeg američkog predsednika Donalda Trampa, da ste na inauguraciji imali najbrojniju publiku u istoriji.

Može da se radi o posledici straha, koji je često u pozadini pogrešnih uverenja o opasnostima od vakcina. Opiranje znanju takođe može biti posledica tzv. plemenskog razmišljanja – kada određena zabluda postane važna za identitet i povezanost vašeg socijalnog kruga.

U takvim slučajevima možete koristiti već dugo poznati mehanizam motivisanog rasuđivanja (eng. motivated reasoning), kako bi osmislili i racionalizovali zanemarivanje dokaza koji bi vaše uverenje mogli da poljuljaju ili da ospore.

Da li se danas kao društvo uopšte možemo složiti, šta je znanje?

Ne bih rekla da postoji neslaganje oko filozofske definicije znanja – znanje je dobro utemeljeno, činjenicama potkrepljeno uverenje. Ali postoje nesuglasice o tome šta predstavlja znanje, koja uverenja su ispravna, a koja pogrešna.

Za naše vreme je karakteristično da smo se pomerili iz informacijskog okruženja u kojem smo na raspolaganju imali ograničen broj relativno pouzdanih izvora tzv. “golmana”, koji su se brinuli o filtriranju informacija nakon objavljivanja, i koje su mogle da se šire u beskonačne izbore medijskih izvora.

U takvom okruženju odgovornost za odabir izvora informacija je mnogo više prepuštena pojedincu. A to znači, da je mnogo više mogućnosti za to da na odabir izvora utiču vaše sklonosti, vaše emocije, vaše motivisano rasuđivanje, što može dovesti do toga da je skup informacija kojem ste isloženi, nepouzdan.

Odavde dalje spirala se još samo produbljuje. Kada jednom prihvatite skup lažnih tvrdnji, lažnih informacija, postajete ranjiviji za prihvatanje daljih dezinformacija. Prilikom rasuđivanja o istinitosti određene tvrdnje oslanjamo se na naše prethodno razumevanje sveta. Ako verujete u mnogo pogrešnih tvrdnji, teže ćete napraviti razliku između novih istinitih i neistinitih informacija.

Ovaj mehanizam takođe deluje i u suprotnom smeru. Što više kvalitetnih izvora, temeljnog znanja imate, lakše i brže ćete prepoznati lažne tvrdnje.

Je li opiranje znanju u današnje vreme lakše ili teže u odnosu na vreme od pre 30 godina? Da li je široka dostupnost svih mogućih informacija blagoslov ili prokletstvo?

Oboje naravno, to je čest problem novih tehnologija. Današnja tehnologija je čudesan i neverovatan alat za sticanje znanja, bez velikih troškova ili truda na raspolaganju nam je sve, skoro sve. Ljudi koji se uspešno koriste internetom, nadohvat ruke imaju izuzetnu riznicu znanja.

Psihološki mehanizmi, koji su osnova za opiranje znanju, recimo motivisano rasuđivanje, su uz nas oduvek, tako smo evolucijski građeni. U opiranju znanju takođe je vrlo važna i naša sredina.

Imamo posla kako sa internim, tako i sa eksternim neprijateljima znanja. Interni neprijatelji su naši nasleđeni psihološki mehanizmi, a eksterni faktori su medijsko okruženje kojem smo izloženi, pa čak i stanje polarizacije u društvu.

Kao individualni mislioci izuzetno smo ranjivi i zavisni od pouzdane i efikasne mreže znanja koja nas okružuje. Kao što je neko dobro rekao: demokratija dobija birače kakve i zaslužuje. Demokratija sa neefikasnim institucijama, čiji zadatak je stvaranje i širenje znanja, proizvodiće loše informisane građane koji svoju političku moć neće znatr da koriste. Zato su nezavisni mediji, funkcionalne škole, biblioteke itd. toliko važni. Ali ni tako dobre institucije vam neće pomoći ako se izgubi poverenje u njih.

I upravo to se događa…

Pri narušavanju poverenja u demokratske institucije važnu ulogu imaju teorije zavere. One vas uveravaju da ono što vidite, nije ono što se stvarno događa. Da je na delu nekakva tajna grupa, koja vuče konce iz pozadine i odlučuje o svemu. Za demokratiju je širenje takvog uverenja pogubno, jer narušava poverenje u sudove, u medije, u druge institucije, i sve zajedno se počinje raspadati.

Kod teorija zavera ljudi počinju da se ojećaju nemoćno, gube veru u to da na izborima mogu da postignu promene. Demokratija bez poverenja ne može funkcionisati.

Zašto opiranje znanju tako često prate govor mržnje, uvrede?

Opiranje znanju prvenstveno ima veze sa emocijama. Ukoliko se ne slažemo o nekoj stvari, u koju nisam emotivno uključena, mogu odmahnuti rukom. Ali ako je neko uverenje vrlo važan deo mog identiteta, ako je presudno za moju pripadnost određenoj grupi, informacije koje ruše to uverenje, izazivaju strah od toga da će ih pregaziti druga grupa sa drugačijim pogledom.

Kada su jednom u igri emocije, a ne samo racionalni argumenti i činjenice, potreban je vrlo mali korak do nepoštovanja i neprijateljskog diskursa. Ako se neko oseti ugroženim, osetiće potrebu da uzvrati udarac.

Da li postoji srednja mogućnost između opiranja znanju i prihvatanja istog?

Svakako. Neznanje se javlja u brojnim oblicima. Ako neko ne razume naučno objašnjenje klimatskih promena, to ne možemo označiti kao opiranje znanju, tu nisu uključene emocije. Ponekad je odgovarajuća informisanost samo pitanje sreće. Možete imati sreću i biti izloženi kvalitetnim informacijama, a možete i zaglaviti u dezinformacijskom mehuru zbog spleta nesrećnih slučajnosti, iako bi vas drugačije informacije mogle da ueve da se predomislite.

Više od 60 procenata birača američke Repubikanske stranke je recimo, još uvijek uvereno da su poslednji predsednički izbori pokradeni, da bi u stvarnosti morao da pobedi Donald Tramp. Za to nema nikakvog dokaza ali je to uverenje među njegovim biračima duboko ukorenjeno. Da li se svi oni opiru znanju? To ne možemo da znamo. Neki od njih verovatno zbog svoje medijske dijete nisu ni imali mogućnost da sami prosude o činjenicama na osnovu svih dostupnih dokaza.

Da li je u nekim okolnostima svejedno dobro, da se opiremo znanju, spoznaji o određenim stvarima, da se na neki način zaštitimo? Gotovo je nemoguće biti svestan svih nepravdi i patnji u svetu i pri tome sačuvati mentalno zdravlje. Da li neznanje ponekad može biti blagoslov?

Definitivno. Ovih dana sam se recimo svesno odrekla gledanja televizije. Previše je bolno pratiti patnje ljudi u Ukrajini. Već sada sam neverovatno ogorčena zbog tamošnjih događaja, nisu mi potrebne dodatne informacije.

U tom kontekstu je zanimljiva rasprava, kakvu vrednost ima znanje, spoznaja. Na principijalnom nivou bi mogli reći da znanje samo po sebi ima vrednost. Da je uvek bolje imati više znanja – nego manje. Ali po mom mišljenju to nije tačno. Postoje primeri kada je stvarno bolje da nešto ne znate. Dobar primer je znati kada ćete umreti. Ljudi bi poludeli.

Znači, ne mislim da znanje ima vrednost samo po sebi, ali ima izuzetno važnu instrumentalnu vrednost, kao sredstvo za postizanje cilja. Želite da izlečite bolest kao što je covid-19? Trebaće vam puno znanja, lično iskustvo neće biti dovoljno. Želite da izgradite most? Trebaće vam puno prethodnog znanja da bude čvrst. Vrednost znanja je prvenstveno u tome, da je to sredstvo koje nam omogućava postizanje postavljenih ciljeva.

Kako bi po vašem mišljenju škole danas morale da pristupe obrazovanju dece za snalaženje u današnjem informacijskom okruženju?

U vezi sa događanjima u školama, kako u Švedskoj, tako i u ostatku sveta, prilično sam ljuta. Naime, pojavljuju se trendovi u smeru razmišljanja da je podučavanje činjenica u školama suvišno, da bi se prvenstveno morali fokusirati na podučavanje kritičkog mišljenja, a činjenice neka deca potraže uz pomoć “Googla”. Problem kod toga je da je temeljno znanje preduslov za kritičko mišljenje.

Moja sposobnost kritičkog mišljenja na području filozofije je mnogo veća nego na području biologije. O biologiji jednostavno premalo znam. Škole koje podučavanje o činjenicama mijenjaju za podučavanje kritičkog mišljenja, proizvode ljude koji imaju puno različith mišljenja sa malo osnove. Kritičko mišljenje je nadogradnja znanja, a ne zamjena za njega.

U raspravi o lažnim vestima je recimo veliki naglasak na važnosti pouzdanosti izvora. Konstantno proveravanje svakog izvora je naporan i dugotrajan posao. Zato je od ključnog značaja da za osnovu imamo nešto prethodnog znanja o pouzdanosti različitih izvora informacija. Korisno je pronaći nekoliko pouzdanih izvora i držati ih se, posebno u situaciji informacionog rata, kakvom svedočimo u vezi sa događajima u Ukrajini.

Nije li problem u tome, da svako za sebe, u svom mehuriću, misli da smo pronašli skup pouzdanih izvora?

Svakako. Zato bi škole ljude morale da se opreme znanjem o tome šta su kvalitetni izvori, kvalitetni mediji. U Švedskoj preovladava uverenje, neka ih učenici pronađu sami, a to je velika greška.

Postoje mnoga istraživanja o tome kako švedska deca prepoznaju lažne vesti. I deca, koja su uspešna u tome su deca, koja imaju mnogo informacionog i medijskog znanja. Steknu ga isključivo kod kuće. To su deca koja odrastaju u porodicama u kojima čitaju razne časopise, gde slušaju ozbiljne radio stanice… Istina je, svako za sebe veruje da je njegov skup medijskih izvora pouzdan. A kod nekih je to uverenje pogrešno.

Upravo ozbiljni mediji se danas podrugljivo označavaju kao MSM, “mainstream” mediji, i prikazuju ih se kao deo problema.

To je svakako katastrofa i istovremeno važna strategija kako Rusije, tako i Trampa. Ukoliko mediji pišu stvari koje se vlastima ne sviđaju, u diktaturi takve medije mogu jednostavno da ugase. U demokratskoj državi međutim, medije ne možete jednostavno zatvoriti, ali možete potkopati poverenje u njih, okriviti ih za određenu agendu.

U Švedskoj je stanje u vezi sa poverenjem u institucije verovatno još uvek prilično bolje nego kod nas na Balkanu?

Istina je, Švedska još uvek ima prilično veliko poverenje u državne institucije. Brine me što je poverenje postalo politički polarizovano. Stranke na levoj sredini i njihovi glasači održavaju visoko poverenje u medije, u nauku, u vladu. Što se više krećemo prema desnoj strani političkog spektra, niže je poverenje. I ljudi, koji biraju našu krajnje desnu stranku – Švedske demokrate – pokazuju vrlo nisko poverenje u institucije.

Kada poverenje postane politički polarizovano, to uzrokuje veće društvene podele. Ako ne verujete medijima, bićete loše informisani. Povećavanjem društvene polarizacije, narušava se i samo poverenje u bližnje – bez toga takođe demokratija ne može funkcionisati. Jednom izgubljeno poverenje vrlo je teško vratiti.

Prema vašim istraživanjima, imate li već na raspolaganju neki recept za vraćanje poverenja?

Poverenje je vrlo lako izgubiti i vrlo teško izgraditi. Sa nekim možete biti prijatelj celi život, ali ako jednom izda vaše poverenje teško ćete mu ponovo verovati. O tome često razgovaram sa novinarima, pre svega novinarima nacionalnih medija, koji su pod velikim pritiskom i koji se neprekidno suočavaju sa napadima ljudi koji im ne veruju.

Na čisto individualnom nivou znamo da nekoga ko se opire znanju, ko nema poverenja u službene informacije, nauku, nije dobro napadati i vređati. Za izgradnju poverenja u tom slučaju važno je da iskažemo odgovarajuće poštovanje i da pokušamo da pronađemo zajedničke tačke, koje nam omogućavaju da pridobijemo pažnju i razumevanje.

Na institucionalnom nivou je sve zajedno puno teže, jer otpada element međusobne komunikacije. A za novinare je svakako važno, da nisu arogantni, da vrlo jasno razlikuju činjenice i vrednosti, informacije i komentare. Ljudi mrze kada im neko nameće mišljenja. Izveštavanje mora biti neutralno u odnosu na posledice – pri izveštavanju o činjenicama vas ne bi trebalo brinuti kakve će biti posledice informacija koje objavljujete.

U principu bi mogli reći da je za uspostavljanje poverenja u medije, u političare, dovoljno da neko dobro radi svoj posao. Ali u današnje vreme je to sve osim lak zadatak, jer se ne radi samo o gubljenju poverenja zbog navodno lošeg rada. Kada su jednom u igri teorija zavera, kada ljudi počnu da veruju da novinari i političari potajno kroje događaje i skrivaju istinu, vrlo teško ih je ponovo pridobiti.

Šta možete reći o dezinformacijama i opiranju znanju u kontekstu ruske invazije na Ukrajinu?

Dezinformacije i lažne informacije su sastavni deo svih ratova. Trenutni primer je zasigurno ekstreman. Rusija je već niz godina obavijena mrežom dezinformacija, što je karakteristika autoritarne države. Cilj autoritarne vlasti je zatiranje znanja, zatiranje informacija. Ljudima koji su dobro informisani mnogo je teže vladati.

Državna propaganda konstantno naglašava izuzetnost vođe i veličinu države, kao i nepristojnost i odbacivanje postupaka drugih država, uređenja. Rat se u takvu priču dobro uklapa kao način stvaranja i očuvanja spoljnih neprijatelja i održavanja lojalnosti vođi. Naravno, u ratu ima na tone dezinformacija o toku rata, o žrtvama među civilima itd.

Smatram da bi više pažnje morali da posvetimo još jednoj vrsti lažnih informacija, koje Rusija koristi već duže vreme – lažne informacije koje su usmerene na polarizaciju i sa tim destabilizaciju društva u demokratskim državama. Očekujem da će Rusija snažno da poveća aktivnosti na tom području. Putinov glavni problem u ovom trenutku je upravo u tome, da su se zapadne demokratije udružile u zajedničkom nastupu protiv njegovog režima.

Da li je i Švedska meta ruskog “hibridnog” rata?

Meta su sve zapadne demokratije. To je bilo najjasnije u slučaju SAD, sa mešanjem Rusije u izbore 2016. planiranim širenjem dezinformacija o Hilari Klinton. Neki poznavaoci čak smatraju da je to imalo odlučujući uticaj na tadašnju pobedu Donalda Trampa.

Ni Švedska nije nikakav izuzetak. Takođe i kod nas se šire dezinformacije i lažne vesti, koje imaju za cilj da izazovu smetnje u demokratskom procesu, poljuljaju poverenje u demokratske institucije, u legitmnost izbora. I Rusija je jedan od izvora.

Analize nakon naših poslednjih parlamentarnih izbora 2018. godine su pokazale da su najviše dezinformacija u javnost plasirali domaći igrači, prvenstveno desničarski nacionalisti. Njihovi sadržaji su bili vrlo slični ruskim. Od teorija zavera koje narušavaju poverenje u instititucije, do sadržaja koje prikazivanjem ideološki suprotne strane kao zlobne i nemoralne, povećavaju društvenu polarizaciju.

Važno je shvatiti da se pri tome ne radi samo o lažnim vestima, koje se mogu opovrgnuti proverom činjenica. Lažni dojam o događajima i problemima može se postići i bez navođenja lažnih informacija, samim selektivnim navođenjem činjenica. Sve što kažete ili napišete može biti istina, ali ako pri tome izostavite važne podatke koji mogu pokazati širu sliku, vest u celini je svejedno pogrešna, neistinita. Jedan od čestih primera u Švedskoj je prikazivanje nedostataka našeg sistema socijalne zaštite, planiranim isticanjem loših primera, koji su neizostavno deo sistema.

Koja tema je u Švedskoj najčešće na “dezinformacionom pladnju”?

Najaktuelnija tema su migracije. To je povezano s više faktora. Kao prvo, smo imali veliki priliv izjeglica u toku sirijske izbegličke krize 2015. godine, koja je bila – ne zaboravimo – krivica ruskog predsednika Vladimira Putina i njegovog bombardovanja sirijskih gradova. Švedska je u to vreme imala, slično kao Nemačka, vrlo velikodušnu politiku prema migracijama. Međutim, nije se puno razmišljalo o tome kako taj veliki broj ljudi integrisati u društvo. Sve zajedno pripremilo je plodno tlo za antimigracijsku propagandu.

Tako možemo čuti tvrdnje da je među doseljenicima veliki udeo nezaposlenih, iako je zaposlenost među njima veća od švedskog proseka. Mnogo je informacija o porastu kriminala među doseljenicima, pri čemu statistike pokazuju određena odstupanja ali nikako onolika, koliko se trude da prikažu protivnici. Česta tvrdnja je da je u Švedskoj u porastu broj silovanja, iako je to samo posledica usvajanja drugačije, šire definicije silovanja.

Da li ste imali mnogo problema sa usvajanjem mera protiv pandemije kovida-19, kakvim smo bili svedoci u mnogim državama?

Mnogo se govorilo o učinkovitosti nošenja maski, o smislenosti zatvaranja škola, takođe i o vakcinama, iako odbijanje vakcinacije u Švedskoj nikada predstavljalo veliki problem. Kao što znate, kod nas nismo imali “zaključavanja”, švedski ustav ne dopušta takvu meru.

Ali, kako domaći, tako i strani mediji su se dosta bavili tzv. “švedskom strategijom”, pitanjem zašto delujemo drugačije od većine drugih država. O stvarnim događajima u Švedskoj napisano je mnogo dezinformacija, čak i u uglednim ozbiljnim medijima kao što su Njujork tajms i Gardijan. Radi se o tome da se u liberalnim krugovima stvorio utisak da je švedska strategija uporediva sa strategijom predsednika Trampa, što jednostavno nije bilo istina.

U Švedskoj smo zatvorili univezitete, uveli smo brojne zaštitne mere, a zaključavanje nismo uveli jer ustav štiti pravo ljudi na slobodu kretanja. U odnosu na podatke o broju umrlih, nakon dve godine se pokazalo, da je Švedska bila među uspešnijim Evropskim državama u borbi s pandemijom. (u novembru i decembru prošle godine Švedska je recimo imala najmanju stopu smrtnosti među svim državama EU op.a.)

Da li ste na osnovu vašeg poznavanja odnosa u oblasti širenja dezinformacija i opiranja znanju, optimistični u vezi budućnosti?

Ako na trenutak zaboravimo na rat u Ukrajini, koji u meni budi sve osim optimizma, rekla bih da sam dugoročno gledano, optimista. Očekujem da ćemo usvajanjem odgovarajućih zakona moći da “ukrotimo” tehnološke platforme, ljudi će naučiti da se snalaze u novom digitalnom okruženju. I na duge staze će iz svega zajedno izaći nešto dobro.

Još uvek smo u “dečijim” godinama nove medijskog pejzaža. Kada su se prvi put pojavili masovni mediji, puno puta su bili užasni, puni lažnih vesti i propagande, ali su se vremenom stvari uredile. Ovaj put bi taj proces mogao da traje duže vreme, a veliko pitanje je šta će se dogoditi u međuvremenu. Ako naša demokratija bude izdržala do tada, sve će biti u redu, ali ako ne …

Pokazati više
escort mersin - izmir escort