LifestyleNajnovije

Zavisnost dece od igrica i interneta, kako sprečiti, ali i lečiti

Zavisnost mlađe populacije od igrica i interneta sve je veća, pa i podaci pokazuju da je u ovom trenutku oko dvadesetoro dece na odvikavanju od igrica na Klinici za odvikavanje u Drajzerovoj ulici u Beogradu.

Poslednja istraživanja pokazuju da deca dnevno provedu oko četiri sata koristeći savremene tehnologije.

Tim povodom, za N1 je govorio psiholog Zoran Crnjin.

„Do ovakve situacije dolazi iz više razloga. Sa jedne strane, igrice same po sebi postaju sve više adiktivnije i podstiču razvoj te zavisnosti, a upravo iz tog razloga je gejming industrija u porastu. Oni kreiraju sadržaj koji će privući sve više korisnika kako bi ih zadržali. Sa druge strane, i roditelji greše time što decu od najmlađeg uzrasta navikavaju na prisustvo mobilnih telefona, tableta, računara, jer je to roditeljima funkcionalno da umire decu kada su mala, a to kasnije može da postane problem. Neke preporuke su da vrlo mala deca provode do sat vremena u korišćenju pametnih uređaja“, ističe Crnjin.

Dodaje da deca provode više vremena nego što bi trebalo u korišćenju društvenih mreža i igranju igrica. Kod dece nešto starijeg uzrasta, preporuka je da se na te sadržaje potroši dva do dva i po sata dnevno, ne računajući korišćenje telefona i ostalih pametnih uređaja u edukativne svrhe.

Ali, upozorava, nije količina provedenog vremena ono što će nekoga da predisponira da se to može klasifikovati kao zavisnost, nego neki drugi faktori, kao što je da li je dete celog dana preokupirano igranjem igrica, da li je nesrećno, tužno, besno, da li ima nekih negativnih emocija u momentima kada ne igra igrice, da li zapostavlja neke druge obaveze i druge aktivnosti, da li je popustilo u školi i da li uprkos svesnosti o tome nastavlja da igra igrice.

Takođe, tome doprinose i faktori kao što su da li laže prijatelje i porodicu o tome koliko vremena provodi igrajući igrice, da li reguliše neka druga emocionalna stanja putem igranja igrice. To su neki kriterijumi na osnovu kojih se može odrediti da li je neko zavisan od igrica ili nije.

Prema njegovim rečima, statistike pokazuju da jedan do dva odsto dece koja provode mnogo vremena igrajući igrice spadaju u kategoriju zavisnika.

“Potrebno je modelovati ponašanje koje želimo da izazovemo kod dece. Ako deca gledaju roditelje koji su po ceo dan na telefonima, nema puno smisla tražiti od njih da to ograniče na dva sata. Potrebno je uspostaviti zdrave navike u vezi sa telefonom, na primer da nakon 9, 10 uveče kod male dece nema korišćenja mobilnih telefona, a ne da se telefoni koriste kao neki vid uspavljivanja, pošto to često dovodi do kontraefekta i razbuđivanja zbog svetlosti ekrana. Zatim je preporučljivo postavljanje granica koliko je vremena dozvoljeno tokom dana za igranje igrica, da igrice mogu da se igraju nakon što se završe druge obaveze, kao što je domaći zadatak i da služe kao nagrada, a ne nešto što je sastavni deo dana”, kaže Crnjin.

Ističe da veza između igranja igrica i vršnjačkog nasilja nije baš toliko direktna, ali da svakako deca modeluju svoje ponašanje na osnovu nekih uzora i često se identifikuju sa likovima iz igara.

Zato je, kaže, važno poslati poruku roditeljima da pažljivo biraju igrice koje su prilagođene uzrastu deteta koje ih igra, pošto su igrice za adolescente često znatno nasilnije nego one koje su predviđene za decu manjeg uzrasta.

Opasnost društvenih mreža je što prikazuju idealizovane slike tuđih života

Što se tiče društvenih mreža, psiholog kaže da je logika za zavisnost od njih ista kao i logika za zavisnost od igrica.

Objašnjava da svaki ‘lajk’ koji se dobije na slici postavljenoj na društvene mreže dovodi do lučenja hormona sreće (seratonina, dopamina, endorfina) i da se na taj način stvara zavisnost.

“Opasnost društvenih mreža je što može da izazove i negativna osećanja, jer se tamo prikazuje iskrivljena realnost, odnosno ono što ljudi biraju da pokažu drugima. Često se gubi iz vida da mnogo toga što se dešava u tuđim životima zapravo nikada ne dođe do društvenih mreža. Niko neće okačiti sliku na kojoj je uplakan, uflekan, a ljudi često porede sopstvene živote sa tom idealizovanom slikom koja se predstavlja na društvenim mrežama i koja može dovesti do negativnih osećanja”, naglašava Zoran Crnjin.

Poručuje da nekada iza zavisnosti od igranja igara ili od društvenih mreža kod male dece u pozadini može biti neki porodični problem.

“Možda dete beži od konflikta roditelja ulaskom u svet igara. U tom slučaju se preporučuje sistemska porodična terapija. U nekim drugim slučajevima, ukoliko dete reguliše svoje emocije putem video igara, primenjuje se kognitivno-bihejvioralna terapija”, ukazao je.

Crnjin zaključuje da se terapija razlikuje od slučaja do slučaja i od deteta do deteta, ali da je najvažnije da se zna šta se nalazi u pozadini same zavisnosti, kako bi mogla da se preporuči adekvatna terapija.

Pokazati više
escort mersin - izmir escort