KulturaNajnovije

Srbija: Ovde vlada državna laž o NATO bombardovanju i ratu na Kosovu

Roman Radeta Radovanovića “Smeh pod vešalima” objavljen gotovo istovremeno u Beogradu, Zagrebu i Prištini, potresno nje svedočanstvo o vremenu Miloševićevog režima.

Rade Radovanović je poznati novinar i dramski pisac. Bio je urednik programa Radio Beograda, šef biroa Radija Slobodna Evropa (RSE) za Srbiju, radio je na televiziji godinama… Jedan je od osnivača i urednika lista Danas. Autor je legendarne drame ”Original falsifikata”. Kako kaže za sebe “antinacionalista, antifašista i antirasista”.
Njegov polu-autobiografski roman “Smeh pod vešalima” (Mostart, 2021) je svedočenje o jednom strašnom vremenu koje je Srbija preživela pod vlašću Slobodana Miloševića i pod NATO bombama. Priča o zločinima na Kosovu sa kojima ne želimo da se suočimo i pokušaj da se ne zaborave detalji sunovrata jednog društva.

– Čitav svoj novinarski život tragam za uzvišenim civilizacijskim vrednostima – za pravdom, solidarnošću, ljudskim dostojanstvom… Za Istinom. A što duže tragam, sve se više uveravam da sam „džabe krečio“, i da ljudi ne znaju Istinu – bilo zato što ne znaju činjenice ili što, jednostavno, ne žele da je znaju. Zato sam rešio da bar jedan segment Istine, onaj zasnovan na nepobitnim činjenicama naše bliske prošlosti, koja ne prolazi, predočim u formi dokumentarnog romana – kaže Rade Radovanović u intervjuu za “Novu”.

Vaš roman je gotovo istovremeno objavljen u Beogradu, Zagrebu i Prištini – i to na albanskom jeziku – što je u ovo vreme više nego neobično?

– Na tu sam činjenicu posebno ponosan. Jednostavno, kada sam završio prvu verziju romana, poslao sam ga Vetonu Suroiu, piscu i borcu za ljudska prava iz Prištine, a on ga je pročitao, dopao mu se te ga i prosledio Kohi, najznačajnijoj medijskoj i izdavačkoj kući na Kosovu. Glavna urednica Flaka Suroi (Vetonova sestra) je izvanredno prevela moj roman.

Kakva je percepcija knjige u Prištini, kakve su reakcije?

– Sudeći po tome šta mi ljudi pišu na društvenim mrežama i poručuju u komentarima, “Smeh pod vešalima” izaziva neku vrstu zapanjenosti i emotivnog šoka – pojedini su mi pisali da su plakali dok su čitali – što me potpuno zatiče, jer sam, tragajući za uzrocima naše tragedije, za uzrocima posledica koje i sada živimo, pre svega iznosio činjenice. Mnogo činjenica od kojih su neke poput belih slonova, ali se ne vide, za njih se ne zna, jer ih kriju.

Vi to potencirate i samim podnaslovom vašeg romana – Sve što ste želeli da ne znate o ratu na Kosovu ?

– Da, jer ovde vlada laž – zvanična, državna laž! I zavera ćutanja koju sprovode „originali falsifikata“ – o onome što se događalo 1999. i pre toga. Konkretno, laž o NATO bombardovanju i ratu na Kosovu koji je počeo još 1998. Krije se istina da su Slobodan Milošević i njegova nacoška bratija hteli i provocirali NATO agresiju, jer im je bila potrebna da bi zločinima etnički očistili Kosovo od Albanaca. Krije se istina da je Srbija izgubila taj – ja ga sarkastično nazivam Srpsko-svetski rat – o čemu je uredno potpisana kapitulacija u dva čina – Kumanovski sporazum i Rezolucija SB UN 1244.

Otkud to da vam roman izlazi i u Zagrebu?

– U Zagrebu mi knjigu izdaje slavni KruZak – Kruna Zakarije, sociologa i filozofa, koji se, što da krijem, oduševio Smehom pod vešalima. Povrh toga, u Hrvatskoj mi je suizdavač Srpsko narodno vijeće, na šta sam posebno ponosan, jer je SNV nešto najelitnije što Srbi imaju. Roman izlazi u izvornoj ekavskoj varijanti našeg jezika, kako sam ga i pisao, što je zasluga i zahtev mog izdavača.

Da li vam je bilo teško da u Srbiji nađete izdavača za svoje delo?

– Iskreno, nije mi bilo ni malo lako. Od pojedinih sam izdavača dobio odgovore da mi je roman veoma dobar, čak i odličan, ali da ne smeju da ga štampaju, što zbog opisa zločina na Kosovu, što zbog uloge predsednika u njemu. Srećom, Draganu Stojkoviću i njegovom Mostart Jugoslavija, dopao se i predsednik, i sve ostalo u romanu te nije imao strahovanja da ga izda uz podršku Flexitarian Society Foundation iz Londona. Likovno rešenje na koricama knjige – i za beogradsko, i za prištinsko izdanje – delo je Dušana Petričića.

Vi u svom romanu pišete o vrlo osetljivim stvarima, o periodu NATO bombardovanja i zločinima na Kosovu, sa svih zaraćenih strana. Kao da ste rešili da nas suočite sa skrivenim istinama, kako vi to kažete?

– Ljudi u Srbiji, ogromna većina njih, nemaju pojma ša se dešavalo tokom NATO bombardovanja i rata na Kosovu. Kao, uostalom, i tokom rata u Sloveniji – gde je većina toga bila nameštena i fingirana – kao i tokom rata u Hrvatskoj, ili za vreme dogovornog rata u Bosni i Hercegovini. Jedni ne znaju jer nisu imali prilike da se suoče sa činjenicama. Drugi, jer neće da se suoče sa činjenicama, lakše je okrenuti glavu i praviti se da ne vidiš ni očigledno. Treći se prave da ne znaju, jer misle da će tako zauvek prikriti svoje i zločine drugih, za koje su tek pojedini odgovarali.
Neki od junaka mog romana, stvarni heroji i žrtve onog srpskog režima, bez ostatka otkrivaju neke od istina koje pristojni ljudi – ma koje nacije, vere ili ideologije bili – ne znaju, a morali bi da ih znaju.

Koliko je bilo teško biti ratni izveštač “Radio Slobodne Evrope” iz Beogradu tokom NATO bombardovanja?

– Deo tog svog ratno-izveštačkog iskustva i lične i porodične situacije, izneo sam i u romanu. Odozgo, sa neba, ili sa ratnih brodova u Jadranu, ljubitelji NATO demokratije, zasipaju nas krstarećim raketama i projektilima koji ubijaju i razaraju. Dole, na zemlji, moja vlast, ministar informisanja i potpredsednici Vlade, čak i mnoge moje komšije na Novom Beogradu, u bloku Šest kaplara, „pouzdano znaju“ da sam ja ne samo ratni izveštač RSE, nego i „američki čovek“ – sa kojim treba što bolje – jer tamo gde sam ja, tu NATO bombe ne padaju. Bilo je baš veselo, i nisam ni malo slučajno romanu dao naslov “Smeh pod vešalima”.

Niste se ni malo plašili?

– Ma, naravno da sam se plašio, ko se normalan nije plašio! Moja porodica i ja smo živeli par stotina metara od zgrade bivšeg CK – koju su dva puta gađali. Najveći je strah ne za sebe, nego za decu, to se ne može opisati.

Ubistvo Slavka Ćuruvije je bila opomena svim novinarima?

– Dan po likvidaciji Slavka Ćuruvije, pozvao me je ministar informisanja Aleksandar Vučić, da bi Gruji Spasoviću, glavnom i odgovornom uredniku DANASa, i meni, dopisniku američkog RSE, u nekoj kancelariji hotela „Metropol“, nervozno i uplašeno ispričao kako je Slavka ubila crnogorska mafija, jer joj je navodno dugovao veliki novac. Da, uvek je lagao, to mu je karakterna osobina. Gruja i ja bili smo zapanjeni i besni…

Kako se Aleksandara Vučića sećate iz tog perioda? U kakvim ste bili odnosima ?

– Što se bombardovanju više naslućivao kraj, to je ministar Vučić češće imao šta da kaže, pa i da se poveri „nato plaćeniku“, kako me je kasnije nazvao na suđenju Dragoljubu Milanoviću, bivšem direktoru RTS. Kada je 23. aprila NATO bombardovao zgradu televizije u Aberdarevoj, njemu je majka te noći bila u zgradi. Ja sam te noći satima govorio o toj tragediji u programu RSE- to mi je jedna od najstrašnijih noći u životu – a on mi je ujutro poslao kola, našli smo se u nekom ćumezu na Tehnološkom fakultetu, gde mi je sav očajan i isprepadan pričao ko je sve znao da će Televizija biti bombardovana, a da njega niko nije obavestio ni majku da izvede. Panično mi se drao da ne smem ni jedno ime koje mi je rekao… Komrakov, Milanović, Vojvodić, Ristić… da pomenem u sledećem javljanju u program RSE, jer bi mi to moglo biti poslednje što sam u životu rekao… Bio je i ostao u osnovi kukavica i licemer, a do kojih je razmera to kod njega eskaliralo pisao sam u knjizi.

Kada sada gledate na njegovu praktično ličnu vlast i potpuno urušavanje demokratije?

– On je ugrožen kao nikada do sada, samim tim i uplašen. Podseća na čoveka koji se davi i tone, te mlatara rukama dok glumi mirnoću i duboko diše kako ga ne bi obuzela panika. Prvi put ga ovih dana čujemo kako je spreman i da razgovara o Rio Tintu, i da ide u Nedeljice, jer ne voli Viola Fon Kramon Srbiju više od njega. Džaba, voda mu je i preko grla, al se hrabri i junači… Priviđaju mu se sekire, gumeni čekići i sve što ga čeka, a što mu Marinika Tepić obećava, „iako se on njih ne boji“. Prošle subote su batinaši i čekićari samo nasrtali na goloruke na mostu u Šapcu. Drug Crni im je održao pokaznu vežbu i pokvario planove. Zato je suđeni reketaš, paramilitarac i dvorski fašista pripušten na Pink da odbrani Srbiju od Marinike i Rumuna koji su građani i državljani ove zemlje. Nije bilo dovoljno, pa mu se i Vučić pridružio da objasnio ko je, zapravo, Marinika i šta sve radi protiv njegove države. Mislim da bi policijski i teror parapolicijskih bandi, kroz uvođenje neke vrste vanrednog stanja, mogli biti poslednji pokušaji odbrane i opstanka režima Aleksandra Vučića. To je opasno, i već se za blokadu u subotu treba organizovati i adekvatno pripremati, što znači – biti spreman za razne vidove samoodbrane. Mirne savesti, miroljubivo ali odlučno – nastaviti borbi za vodu, vazduh i zemlju – za Srbiju, državu vladavine prava.

Pokazati više
escort mersin - izmir escort